Mira Stupica

Miroslava Mira Stupica, (Gnjilane, 17. avgust 1923 — Beograd, 19. avgust 2016) bila je srpska pozorišna, filmska, i televizijska glumica. Bila je rođena sestra glumcu Bori Todoroviću i tetka glumcu Srđanu Žiki Todoroviću.

Vera Segan, Mira Stupica i Mira Trailović

Citati

O sebi

„ Ko sam ja? Pokušala sam ne jednom da to saznam, i uvek bih samoj sebi izmakla. U svakom takvom pokušaju čovekovo biće se uvuče u sebe, sakrije kao pred nekakvim neprijateljem... U stvari, svesni deo čovekovog bića neprestano pokušava da otkrije onaj podsvesni, da ga savlada, pripremi za dnevnu svetlost, za saobraćaj sa ljudima, društvom, zakonima, predrasudama... I tako stalno, čovek otkida deo sebe sve dok ne ostane kao iscrpen rudnik iz koga izlaze poslednji vagoni. ”

O prvom odlasku u pozorište

„ Imala sam četiri godine kada me je mama prvi put odvela u pozorište. Svima sam pokvarila predstavu "Boj na Kosovu", jer kada su ubili glavnog junaka Miloša Obilića, ja sam skočila i vrisnula. Bio je to moj prvi susret s pozorištem i nikada se više od njega nisam odvojila. ”

O starosti

„ Više nisam ono što sam bila. To je normalno, u prirodi je čoveka da gubi sebe samog. Ali ako je svestan toga, ako zna to i prati to, i prema tome se ponaša, onda je to pristojno, može da se podnese. U starosti ima teških stvari koje se mogu podnositi. I fizičke i one druge. Što duže živiš, sve više gubiš ono što voliš i one koje voliš. To su strašni životni udari. Ali ja imam tu radost da sam toga svesna, da to vidim i da se u skladu s tim ponašam. ”

O lepoti

„ Lepota je teška ponekad. Nije mi to bilo mnogo važno. Zahvalila sam prirodi što imam takve osobine, ženske, dobre, lepe. Nekada je bilo to naporno podnositi jer je muška okolina bila preaktivna. Morala sam da pazim da budem pristojna, da ne budem vulgarna, prosta. Morala sam vešto da baratam tim stvarima. Bila sam svesna da sam bila lepa. Možda ne toliko lepa koliko zanimljiva za ljude. To je fino, ali treba znati rukovati time. Uvek sam se bojala da ne povredim muškarce u odbijanju. Dovoljno je što je odbijen. ”

O muškarcima

„ Samo Bojan. On je bio jedini, najveći, najbolji, najdublji, najinteresantniji. ”

O bratu Bori

„ Bora. Moje srce, moja ljubav. (...) Bio je svoj oduvek. Bojao se da ga ne iskritikujem previše, i nikada nisam prelazila meru. Rastao je on kao glumac bez mene. Nije bilo previše mog uticaja. Znala sam da ne treba mnogo da utičem. Kada je poželeo da bude glumac, bila sam za to i tu sam mu pomogla, ali posle toga je ostao sam i bilo je dobro. Pratila sam ga, kao i on mene. Ali bili smo vrlo otvoreni jedno prema drugome. Kratko kažemo, ne davimo! ”

O prijateljima

„ Da, Marija Crnobori… Svaki dan se čujemo. Svaki dan razgovaramo. Nas dve smo bile velike glumice, a nikada nismo bile rivalke. Uvek smo bile i ostale najbolje prijateljice. I dan-danas smo. Ona je imala naklonost uprave, ja Bojanovu naklonost, ali nam to nije smetalo. Odemo u ćošak i za svoj groš pričamo, nije nas bilo briga. I dan-danas je tako. Svaki dan se čujemo... ”

O glumcima

„ Žao mi je glumaca… Evo čitam po novinama, sve čitam. U ovom svom mraku i laganom padu, srećna sam što mogu da čitam. A oči mi se sve više muče, umaraju se. Prošla sam sve faze svih političara. I vrlo sam ravnodušna. Mada, neki put navijam za nekoga, ali uvek je taj moj najslabiji točak, onaj za koga ja navijam. Zato što su ovi koji su grubi i alavi napred. Čestit i normalan danas je pozadi. Čitam sve o njima, nemam šta drugo ni da radim. I tužna sam, tužna sam što tako ide sve. Žao mi je glumaca. Nemaju ni start, a kamoli kontinuitet. Ovde su nasrnuli na kulturu, na pozorište. Kako mogu tako, to znači da ništa ne znaju o pozorištu. Pozorište mora da radi svaki dan, dan za danom, inače ne postoji. Glumac mora svaki dan da igra, svaki dan… Inače ga nema. Pisac može da piše kod kuće, može gde hoće, i muzičar može kod kuće da stvara, i pevaljka može gde hoće, a njih ima toliko da je to grozota jedna. A glumac može samo danas, sad, samo danas i do kraja veka, samo u pozorištu, svaki dan! E, zato mi je žao glumaca. Nemaju šansu, cele generacije nemaju šansu. Pozorište je na dnu, i tako ga je teško vratiti, ali kada čujem da neko nešto pametno kaže, ja se obradujem. ”

Iz knjige Šaka soli

„ Zahvalna sam svima koji su kroz moj život prošli i ostavili svoj trag ... Upoznala sam sve što ljudsko srce treba da zna: poraze i uspehe, stid i bol, ljubav i gubitke, zablude i osvešćenja i, baš zbog toga, verujem da je vredno živeti, hteti i smeti, ne strahujući od onog što čeka... ”