Nadežda Petrović

Nadežda Petrović, (Čačak, 12. oktobar 1873 – Valjevo, 3. april 1915) bila je srpska slikarka i fotografkinja.

Fotografija Nadežde Petrović (1909)

Citati

„ Svi možemi izginuti ali naše spomenike moramo sačuvati. ”

„ Pa šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja u svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatiše za račun silnih bogataša i aristrokratije. Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć (...) Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena (...) Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se (...) Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu. ”

„ Danas sam poslednji dan radila u zajedničkom ateljeu a u ponedeljak počinjem rad u ateljeu samog Ažbea i onda ću još više pokazati svoga talenta. Ovaj rad me toliko pravi srećnom i zadovoljnom, da ne mogu, mili moj oče, nikada zaboraviti vašu dobrotu što me pustite u svet da i ja pokažem šta može talenat i vrednoća moja da učini. Radeći ne osećam ni usamljenost ni teškoću rastanka, uopšte bi imaste pravo kad ste mi kazali da radeći lako ću preboleti i zaboraviti sve vas... Volim toliko umetnost slikarstva da ni po koju cenu ne bih napustila studiranje. (...) Našli su da sam rođeni slikar pejzažista (...) Ažabe, moj profesor, hvalio me i govorio o mome talentu (...) A drugi profesor, Grabar, kaže mojim kolegama: to je izvanredno koliko g-ca Petrović ima energije i talenta (...) iznenađuje me i divim se tome, jer to je retko i kod ljudi a kamoli kod ženskinja. ”

„ Pisala sam svima kulturnim ljudima, velikim Ruskim i Svetskim filozofima. Naše stvari sada prilično dobro stoje u Evropi, samo što nam se valja brzo spremiti. Cela Srbija će se pretvoriti u pravi logor vojnički, mi ženske u tom pravcu isto tako radimo. Šaljem ti sliku našeg ženskog mitinga - Ti si svakako vredan a ja bogme zaboravih da sam slikar, politika mi je svu toliko obujmila, da nemam ni stanka ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod. Osećanje ratobornosti nije se ugasilo, ne daju nam oni teški jauci sa Drine... ”

„ Sada sam sela posle cene noći skupljanja po razbojištu preteklih neskupljenih ranjenika posle jučerašnjeg strašnog krvavog okršaja; nisam ni hleba jela, toliko je bilo posla oko toga, da sam skoro pala od umora; cele noći smo ih donosili, previjali; derala sam i svoju bolničku kecelju i košulja je došla na red... Zavoja je ponestalo a rane strašne zjape. Tiče se života; tu se ne obazire ni na šta, samo daj, previjaj, zaustavljaj krvarenje, zapuši rane, razlokane, da se kroz slomijena rebra naziru srca i pluća, a oči iskolačene bezumno od bola i straha pred smrću. ”

„ Evo tu su mi u čašici ljubičice koje stigoh da osvežim u čašici hladne vode; uzbrala sam ih na grobu braće Ribnikara gde sam zalutala sa poljskom svojom bolnicom; to su dva div junaka, grobovi su im jedan pored drugog. ”

„ ... Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše" .... gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ... ali Mačkov kamen ipak pade, posle svijuh napora naših u ruke Austrijancima ... moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište — bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre evakuisati za Pećsku — Valjevo ... silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće. Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik ... Četvrti prekobrojni i Deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira ... Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi ga je hvalio i njegov komandant rekavši mi: "Možete se i vi i mi s njime ponositi, ranjen je u levu ruku, — ali će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu. ”

„ Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih iz dumdum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dumdum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dumdum, a pola običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših. Ja izdržavam umor prilično ... čekam pismo od vas ... ono bi za mene mnogo značilo. ”

Literatura

• Миљковић, Љубица (2007). Надежда Петровић: избор слика из Народног музеја у Београду ; Збирка стране уметности, од 9. новембра, до 8. децембра 2007. године. Нови Сад: Музеј града Новог Сада. ISBN 978-86-7367-030-6.