Radmila Savićević

Radmila Savićević (1926—2001) bila je srpska glumica.

Poštanska marka iz 2013. godine

Citati

„I dve reči i pet rečenica su velika uloga, ako se dovedu do perfekcije. Ne znam drugi put.”

„Tri grada su mi u životu značila sve - rodni Kruševac, sa svim ljubavima i počecima, gde sam prošla kroz najveću glumačku školu čika Bore Mihailovića, zatim Niš, gde sam umetnički sazrela i provela najlepše godine, i Beograd, u koji sam došla da pokažem šta znam.”

„Ja sam bila 25 godina glumica van Beograda, prvo u Kruševačkom pa u Niškom pozorištu a onda sam prešla za Beograd. Naravno, svi moji putevi vode preko Stalaća. Stalać je jedan železnički čvor vrlo bitan u mom životu. Nikada nisam bila zadovoljna, uvek sam mislila da mogu više. To je nekako pozitiovno u mom poslu. I sad nekad mislim da nisam uradila onoliko koliko mogu. Televizija je velika selekcija glumačka. Ja sam imala sreću da na toj televiziji trajem. To nije slučajno, iza toga stoji jedan veliki rad, strahovit. Izabrala sam najteži put, a to je da se ja i gledalište apsolutno razumemo, i ja sam znala šta radim. Često mi kažu „vi tako to radite kao da ne glumite”, a to je ono najteže. Glumiti danas ne isplati se mnogo, ali kad se vratim unazad moj život vredi za pet života ne za jedan. I to je nešto najlepše u mom životu i što sam stekla.”

„Najveći kompliment za mene je danas kada mi kažu: „majka Vuko, divno si igrala Živadinku“. Ta majka Vuka ostavila je veliki trag u mom životu. Nekako, čini mi se da me publika najviše i pamti po njoj. U „Bolji život“ ušla sam posle 50. epizode. Veliki izazov za jednog glumca je da se pojavi onda kada je već sve gotovo, kada je osvojeno sve i sad dozvolite sebi da ne budete dobri. Ne bih smela to sebi da dozvolim, kao što se nije ni desilo.”

„Kad se svedu računi, kad se nekako dođe do kraja, gde si, šta si bio, šta si uradio, ispada sem tog aplauza – ništa. Ali, stvarno ništa. Evo „Bolji život“ presta, sad ćemo ga sami stvarati. Da sam u tamo nekoj Nemačkoj prala sudove, ne samo ja nego jedna čitava generacija glumaca, gde bi nam bio kraj, nego ovo što smo radili. Tužno je to što kažem, ali je tako. Nekada, kad smo bili mladi, pa kad sednemo posle završene predstave, pa kažemo deset komada i punu korpu hleba, danas smo došli na isto to vreme, nažalost. Ja ne žalim što je to tako, stvarno ne žalim, ali samo da bude mir, da rata ne bude.”

„Smeh je zdravlje. Smeh je radost. Oni ljudi koji znaju da se smeju, da se raduju to su najsrećniji ljudi. Ja sam bila siroto dete, iz jedne sirotrinjske, radničke porodice, ali u našoj kući je uvek bilo smeha i onda kad nismo imali, mi smo se smejali i pevali. I to je dobro.”

„Imam utisak kada bi svi ljudi u ovoj našoj zemlji, samo pet dana rekli: „Neću nikoga da mrzim”, sve bi bilo u redu.”

Vidi još

• Ristana Golubović