| „
|
Književnost je takva da ne sme da bude dosadna. Ponekad me ljudi pitaju zašto pišem o ovome a ne o nečem drugom. Na svetu nema glupljeg pitanja od toga jer svaki pisac piše o onome što želi, o onome što ga se tiče. Drugo, takođe glupo pitanje je ono zašto o tome što pišem, pišem tako mračno. Oni valjda misle, žena sam, pa treba da pišem o veselijim i srećnijim temama. A književnost je, u principu, uvek nekako tužna i nesrećna jer se bavi pitanjima i radi na tome da saznamo nešto o sebi i o društvu u kojem živimo. Onda ide i katarza kako bismo doživeli prosvetljenje. Pišem tako kako pišem da bi se čitaoci trgli jer, sve su to društveno važne teme a kroz književnost mnogo toga možemo da naučimo.[1]
|
”
|
| „
|
Migracije jesu književna tema, kao što su to i ljubav i smrt. Pogotovu nama, piscima sa Balkana, jer smo se mi i kroz čitavu istoriju selili i mešali.[1]
|
”
|
| „
|
Ne sviđa mi se ideja da je „ženska“ književnost laka i glupa, a da je sve što pišu muškarci automatski ozbiljno i mora da uđe u književni kanon. Želim da se te rodne granice izbrišu. Fakat je da laka književnost postoji - to su ljubići, krimići, horori. I odlično je što postoji, šta bismo inače čitali kad odmaramo mozak. Pravo pitanje jeste to šta je ozbiljna književnost. Moram da priznam kako imam i malo književnog elitizma. Često se pretenciozni romani sa puno filozofiranja o opštim mestima promovišu kao „ozbiljna“ književnost, pogotovo ako ih napiše muškarac. A ako žene pišu o ljubavi, to je apriorno „neozbiljno“. Znala sam da će moja zbirka biti shvaćena kao „laka“ knjiga sa roze koricama i super mi je što su ljudi pomislili da je to literatura za plažu. Sviđa mi se taj književni trik. Suština je da svi mogu sve da čitaju i svi treba da čitaju i „laku“ i „tešku“ književnost.[2]
|
”
|
| „
|
Ljudi lažu. Mene zanima kako oni lažu. Sad u decembru, radim jednu platformu sličnu Splitskom festivalu pričanja priča Pričigin, koji je kod nas feministički i zove se PičPrič, u kome žene na sceni pričaju priče. Imaju deset minuta da pričaju o različitim zadatim temama. Jedna od tema je Morala sam da lažem i dve učesnice rekle su mi da ne lažu. Eto, slagale su me, nisu trepnule. Laganje je deo života. Pogotovo kad si žena. Na Balkanu te uče da lažeš da bi se snašla. „Slaži malo da dobiješ ono što želiš“, uče nas drugarice, majke, bake i to je porodična tradicija. Htela sam baš o tome da pričamo priče. Želim da srušimo tabu o lažima. Svi lažemo, pogotovo mi što pišemo.[2]
|
”
|
| „
|
Ušla sam u pisanje iskreno i bez pretenzija, vođena samo željom da pišem.[2]
|
”
|
| „
|
Mnogo žena teško priznaje da ih društvo stalno procenjuje kroz relacije sa drugima. Nije lako priznati sopstvenu inferiornost i to je normalno. Žene se bore protiv toga, manje ili više uspešno (...) Žene non-stop razmišljaju i razgovaraju o svom telu. Uvek smo na dijetama, bavimo se sportom, merimo se, ogledamo, opsednute smo starenjem. Još nemam četrdeset, ali vidim kako se žene ponašaju prema sebi posle četrdesete, pedesete. Mlade žene odvratno se odnose prema starim, starije žene osećaju se ugroženo u našem svetu. A nekako, još je ok da nam stariji muškarci budu seksi. Kao da oni nemaju bore, višak kilograma, stomake i slabiji tonus mišića. Volela bih da na isti način posmatramo žene, da ih doživljavamo kao seksi kad izgledaju prirodno i kad nisu opterećene svojim izgledom.[2]
|
”
|
