Svetlana Velmar Janković, (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014) bila je srpska književnica i akademik SANU.
| „
|
Samo nas ljubav može voditi, nositi, podržati i održati u tegobama i surovostima. [1]
|
”
|
| „
|
Zahvalna sam za bogat život, a najviše na daru ljubavi koji nosim u sebi za sve svoje najbliže, i za prijatelje, i za saradnike, i za srodne duhove na bilo kojem kraju sveta da su, ali i za neprijatelje, skrivene i neskrivene. Tom prihvatanju neprijatelja učila sam se dugo i sa čestim nepristajanjem, i sada se nadam da sam taj nauk na putu da primim. Smrt najvoljenijih najteže sam otpatila - ako se ikad može smrt najdražih otpatiti, jer patnja ne prolazi, samo se zgrušava i stišava u dragoceni bol. Ali život je jedan i jedinstven za svako ljudsko biće.[1]
|
”
|
| „
|
Moj veliki prijatelj, pesnik Ivan V. Lalić umeo je da me opomene tokom naših svakodnevnih jutarnjih razgovora kako ne bismo smeli da zaboravimo da se mi pisci bavimo vrlo opasnim poslom, jer se posle svake naše knjige u našem telu probudi i razgoropadi neka nova boljka, nikako laka, niti brzo prolazna. (…) Ali, bolest je tu da nas uputi ka sebima samima - a to je neophodan put isto koliko je i tegoban. Težak - pa šta? Ko nam je, zaista, obećao tu lakoću postojanja?[1]
|
”
|
