Silmarilion
Silmarilion (1977) je zbirka dela Dž. R. R. Tolkina, koju je uredio i posthumno objavio njegov sin Kristofer Tolkin, uz pomoć Gaja Gavriela Keja, koja prikuplja mnoge osnovne hronike o Srednjoj zemlji na kojima je Tolkin radio od 1917. godine i koje su formirale temelje na kojima su zasnovani Hobit i Gospodar prstenova.
Ainulindale
uredi- Muzika Ainura
- Beše Eru, Jedini, koji se u Ardi zove Iluvatar; i on prvo stvori Ainure, Svete, koji behu izdanak njegove misli, i behu sa njim pre no išta drugo bi stvoreno. I on im se obrati, predlažući im muzičku temu; i pevali su pred njim i on beše radostan.
- Dugo su pevali samo svaki za sebe, ili samo nekolicina zajedno, dok su ostali slušali; i svaki je poimao samo onaj deo uma Iluvatarovog iz koga je nastao, i u razumevanju svoje braće sporo napredovahu. Ipak, što su više slušali, dolazili su do dubljeg razumevanja i izrastali u jedinstvu i harmoniji.
- Tada im Iluvatar reče: „Od teme koju vam objavih, hoću da sada stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstvenim mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušaću i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuđena u pesmu.”
- I činilo se naposletku da dve muzike teku u isto vreme pred sedištem Iluvatarovim, a behu u potpunom nesaglasju. Jedna je bila duboka i široka i predivna, ali spora i stopljena s neizmernom tugom, od koje je uglavnom njena lepota i poticala. Druga sad beše dostigla svoje sopstveno saglasje; ali bila je glasna, i nadmena, i neprestano se ponavljala; i imala je malo harmonije, a više bučnog jedinstva, kao kad mnogobrojne trube duvaju nekoliko nota. I pokušavala je da uguši onu drugu muziku nasilnošću svog zvuka, ali se činilo da njene najtrijumfalnije note preuzima ona druga i upliće ih u svoju svečanu temu.
- Ainuri znaju šta je bilo, šta jeste i šta će doći, i malo je toga što je njima nepoznato. Ipak, postoji nešto što ne mogu da vide, ni svaki posebno, ni kad se savetuju; jer nikome do sebi samom ne otkriva Iluvatar sve što poseduje, i u svakom dobu pojavljuje se nešto što je novo i ne može da se predskaže, jer ne proističe iz prošlosti.
- Sad, Deca Iluvatarova su Vilenjaci i Ljudi, Prvorođeni i Sledbenici. I među svim divotama Sveta, njegovim prostranim hodnicima i prostorima, i njegovim ognjenim kolima, Iluvatar odabra da njihovo prebivalište bude u Dubinama Vremena i među bezbrojnim zvezdama.
- Priča se među Vilenjacima da u vodi živi i dalje eho Muzike Ainura više no u bilo kojoj drugoj materiji što postoji na ovoj Zemlji; i mnoga od Dece Iluvatara osluškuju još uvek nezasitno glasove Mora, a ne znaju zašto slušaju.
- Znam za žudnju vašeg uma da ono što videste zaista bude, ne samo u vašoj misli, već baš kao što i vi sami jeste, a ipak drugačije. Zbog toga ja kažem: Ea! Neka tako Bude! A ja ću poslati u Prazninu Vatru Neprolaznu, i ona će biti na srcu Sveta, i Svet će Biti; i oni od vas koji to hoće mogu da siđu u njega." I iznenada Ainuri ugledaše u daljini svetlost, kao neki oblak sa živim srcem od vatre; i znali su da to nije samo vizija, nego da je Iluvatar stvorio jednu novu stvar; Eu, Svet koji Jeste.
- Tako se dogodi da od Ainura neki borave još sa Iluvatarom s one strane granica Sveta; a drugi se, i među njima mnogi od najvećih i najuzvišenijih, oprostiše od Iluvatara i siđoše u Svet. Ali uslov Iluvatar postavi, ili ih na to prisili njihova ljubav, da budu u Svetu zauvek, dok ne postane savršen, te su tako oni njegov život i on njihov. I zato ih nazvaše Valari, Sile Sveta.
- Kad Valari uđoše u Eu, behu isprva zapanjeni i u nedoumici, jer kao da ništa od onoga što su videli u viziji još ne beše stvoreno, i sve je bilo u začetku i još neoblikovano, i bilo je mračno. Jer Velika Muzika ne beše ništa drugo do rast i cvetanje misli u Bezvremenim Hodnicima, a Vizija samo predskazanje; a sad su oni ušli na početku vremena, i Valari razumeše da Svet beše samo nagovešten i unapred opevan, a oni moraju da ga ostvare. Tako otpočeše njihovi veliki napori u pustošima neizmernim i neistraženim, i u dobima nebrojenim i zaboravljenim, dok u Dubinama Vremena i usred prostranih hodnika Ee ne bi taj čas i to mesto gde bi načinjeno prebivalište Dece Iluvatara.
- A Valari privukoše sebi mnoge pratioce, neke neznatne, neke uzvišene skoro kao što su i oni, i zajedno radiše naporno na uređenju Zemlje i obuzdavanju njenih bura.
Valakventa
uredi- Kazivanje o Valarima i Majarima prema znanjima Eldara
- U početku Eru, Jedini, koji se na vilenjačkom jeziku naziva Iluvatar, načini Ainure iz svoje misli; i oni stvarahu veliku Muziku pred njim. U ovoj muzici Svet otpoče; jer Iluvatar učini vidljivim pesmu Ainura i oni je ugledaše kao svetlost u tmini. I mnogi od njih postadoše očarani njenom lepotom, i njenom istorijom koju videše kako počinje i odvija se kao u nekoj viziji. Zato Iluvatar udahnu njihovoj viziji Život, i postavi je u Prazninu, i Tajni Plamen bi poslat da plamsa u srcu Sveta; i on bi nazvan Ea.
- Tada se oni od Ainura koji žuđahu za njim digoše i uđoše u Svet na početku Vremena; i beše njihov zadatak da ga ostvare i svojim trudom da ispune viziju koju behu videli. Dugo su oni radili u predelima Ee, čija prostranost je van poimanja Vilenjaka i Ljudi, dok u određeni čas ne bi stvorena Arda, Kraljevstvo Zemlje. Tada oni odenuše ruho zemaljsko, i siđoše u nju, i življahu u njoj.
- Velike među ovim duhovima Vilenjaci nazivaju Valarima, Silama Arde, a Ljudi ih često zovu bogovima.
- Poslednje od svih se stavlja ime Melkor, Onaj koji se uzdiže u moći. Ali na ovo ime on svojom krivicom izgubi pravo; a Noldori, koji su među Vilenjacima najviše stradali od njegove zlobe, neće da ga izgovaraju, i nazivaju ga Morgot, Mračni Neprijatelj Sveta.
- Zbog oholosti, on se sroza od veličanstvenosti do prezira prema svemu, osim prema sebi samom, duha razarajućeg i nemilosrdnog. Razumevanje on preokrenu u veštinu da izopači i podvede pod svoju volju sve što će mu koristiti, dok ne postade lažov bez srama. On otpoče žudnjom za Svetlošću, ali kad ne mogaše da je ima samo za sebe, spusti se kroz žar i srdžbu velikog izgaranja, dole u Tamu. I tamu je koristio najviše u svojim zlim delima na Ardi, i ispunjavao strahom sva živa bića.
- Među onima od njegovih slugu koji imaju imena, najveći beše duh koga Eldari zovu Sauron, ili Gortaur Surovi.
Kventa Silmarilion
uredi- Istorija Silmarila
- Usred rata duh velike snage i smelosti dođe u pomoć Valarima, čuvši na dalekim nebesima da se vodi bitka u Malom Kraljevstvu; i Arda se ispuni zvukom njegovog smeha. Tako stiže Tulkas Jaki, čiji bes prelazi kao moćni vetar, raspršujući oblake i tamu pred sobom; i Melkor pobeže pred njegovom srdžbom i njegovim smehom, i napusti Ardu, i beše mir tokom jednog dugog doba.
- 1. poglavlje: O početku dana
- Sve ima svoju vrednost... i sve doprinosi vrednosti drugih.
- 2. poglavlje: O Auleu i Javani
- U to vreme behu načinjene one stvari koje potom postaše najslavnije od svih dela Vilenjaka. Jer Feanor, došavši do vrhunca svoje moći, beše ispunjen jednom novom mišlju, ili može biti da je neka senka predznanja doprla do njega o kobi koja se približavala; i on premišljaše kako bi svetlost Drveća, slava Blaženog Kraljevstva, mogla da se sačuva neprolazna. Tada on započe jedan dug i tajni posao, i pribra svoje znanje, i svoju moć, i svoju tananu veštinu; i na kraju krajeva načini Silmarile.
- 7. poglavlje: O Silmarilima i nemiru Noldora
- Nalik na tri velika dragulja oni behu po obliku. Ali neće biti znano od kakve materije oni behu načinjeni pre Kraja, kad se bude vratio Feanor, koji je nestao pre no što Sunce beše načinjeno, i sedi sad u Dvorovima Čekanja i ne dolazi više među svoj rod; neće, dok Sunce ne mine i Mesec ne padne. Kao kristal dijamanata ona se činjaše, a ipak beše jača od dijamanta, tako da nikakva sila ne mogaše da je pokvari ili slomi unutar Kraljevstva Arde.
- 7. poglavlje
- Suze nebrojene ćete liti; a Valari će za vas zatvoriti Valinor i zauvek vas ostaviti napolju, tako da čak ni odjek vaše jadikovke neće preći preko planina.
- 9. poglavlje: O begu Noldora
- Među pripovedanjima o tuzi i propasti koje dolaze do nas iz tmine onih dana, ima ipak nekih u kojima sred naricanja ima radosti, a pod senkom smrti svetlosti koja istrajava. A od tih kazivanja najdivotnije još zvuči ušima Vilenjaka priča o Berenu i Lutijeni.
- 19. poglavlje: O Berenu i Lutijeni
- Ovde pronađoh ono što zaista ne tražili, ali našavši ga, želim da ga posedujem zauvek. Jer to je iznad sveg zlata i srebra, i vrednije od svih dragulja. Ni stenje, ni čelik, ni vatre Morgotove, ni sve moći Vilin-kraljevstava, neće me odvojiti od blaga za kojim žudim. Jer Lutijena, tvoja kći, najlepša je od sve Dece Sveta.
- 19. poglavlje
- Smrt mi možeš udeliti zasluženu ili nezasluženu; ali neću prihvatiti od tebe pogrde da sam niska roda, ni uhoda, ni rob. Prstena mi Fealagundovog, što on dodeli Barahiru, ocu mome, na bojnom polju Severa, moja kuća nije takva imena zaslužila ni od jednog Vilenjaka, bio on kralj ili ne.
- 19. poglavlje
- Lutijena, stojeći na mostu što je vodio do Sauronovog ostrva, zapeva pesmu koju nikakvi zidovi od kamena nisu mogli da zadrže.
- 19. poglavlje
- Lutijena Tinuvijela,
lepša no što mogu reći smrtna deca.
I kad celi svet u propast bude bačen,
rastočen, razvrgnut i unatrag vraćen,
poništen, gurnut u ambis stari,
zalud neće biti, i ništa ne mari
što nestaće suton, zora, voda, stena—
jer jednom na svetu življaše Lutijena.- 19. poglavlje
- „Trostruko sad ja proklinjem svoj zavet Tingolu,” reče on, „i više bih voleo da su me ubili u Menegrotu, nego da tebe odvučem pod senku Morgotovu.”
- 19. poglavlje
- Tada po drugi put Huan progovori rečima; i posavetova Berena, rekavši: „Od senke smrti više ne možeš spasiti Lutijenu, jer joj je zbog svoje ljubavi ona sad podložna. Možeš okrenuti leđa svojoj sudbini i povesti je u izgnanstvo, tragajući uzaludno za mirom, dok vam životi traju. Ali ako nećeš da se odrekneš svog usuda, onda ili Lutijena, napuštena, u samoći sigurno mora umreti, ili mora s tobom izazvati sudbinu što pred tobom leži beznadežnu, ali ne i sigurnu.”
- 19. poglavlje
- Učini se Tingolu da se ovaj čovek razlikuje od svih drugih smrtnih Ljudi, i da je među velikim u Ardi; a ljubav Lutijenina mu se činjaše nečim novim i neobičnim; i on pojmi da se njihovoj sudbi ne može suprotstaviti nikakva sila sveta. Stoga konačno njegova volja popusti, i Beren dobi ruku Lutijene pred prestolom njenog oca.
- 19. poglavlje
- Berena vrati u život dodir Silmarila, i on ga podiže uvis, i pozva Tingola da ga primi. „Sada je Potraga završena,” reče on, „a moja sudba i sreća do kraja iskovani”; i više ne progovori.
- 19. poglavlje
- Tako se završi Potraga za Silmarilom; ali Balada o Leitianu, Oslobađanju od ropstva, se nije završila.
- 19. poglavlje
- U njenom izboru Dva Naroda se spojiše; i ona je predak mnogih u kojima Eldari vide još uvek, mada je sav svet izmenjen, sličnost sa Lutijenom voljenom, koju su izgubili.
- 19. poglavlje
- Poslednji od svih Hurin odolevaše sam. Tada on odbaci svoj štit i zamahivao je sekirom obema rukama; i priča se da se sekira pušila od krvi Gotmogove trolovske straže, dok se ne istroši, i svaki put kad bi zasekao Hurin bi povikao: „Aule entulava! Dan će ponovo doći!” Sedamdeset puta on ispusti taj povik; ali ga najzad uhvatiše živog, po naređenju Morgotovom, jer Orci su ga grabili svojim šakama koje su ostajale da vise na njemu iako im je odsecao ruke; i neprestano se njihov broj obnavljao, dok najzad on ne pade zatrpan njihovim telima.
- 20. poglavlje: O petoj bici: Nirnait Arnoidiadu
- Velika beše pobeda Morgotova, a njegova zamisao beše ostvarena baš po ukusu njegovog srca; jer Ljudi su oduzimali živote Ljudi, i izdali Eldare, i strah i mržnja se probudiše među onima koji su trebali da budu ujedinjeni protiv njega.
- 20. poglavlje
- Ne ljubi previše delo svojih ruku i zamisli svog srca; i seti se da istinska nada za Noldore leži na Zapadu, i dolazi s Mora.
- 23. poglavlje: O Tuoru i padu Gondolina
- Ipak, laži koje Melkor, moćni i prokleti, Morgot Bauglir, Sila Užasa i Mržnje, poseja u srcima Vilenjaka i Ljudi postadoše seme koje ne umire i ne može se zatrti; i neprestano ono niče iznova, i rađaće mračni plod čak do poslednjih dana.
- 24. poglavlje: O putovanju Earendilovom i ratu besnih
- Ovde se završava Silmarilion. Ako je on prošao od uzvišenog i lepog do tame i uništenja, bila je to od davnina sudbina Arde Osujećene; a da li će do ma kakve promene doći i Kvarenje biti popravljeno, možda Manve i Varda znaju; ali to ne otkrivaju, i to se ne objavljuje u presudama Mandosovim.
- 24. poglavlje
Akalabet
uredi- Pad Numenora
- Ima u toj zemlji jedna luka što se zove Avalone, jer ona je od svih gradova najbliža Valinoru, i kula Avalonea je prvi prizor koji moreplovac ugleda kada se konačno približi Neumirućim Zemljama, prešavši mnoge morske milje.
- Zvezda Earendil zasija na Zapadu kao znak da je sve spremno, i kao vodilja preko mora; i Ljudi se zadiviše kada videše taj srebrni plamen u stazama Sunca.
- Ovo beše početak onog naroda što se u sivo-vilenjačkom jeziku zove Dunedain; Numenorejci, Kraljevi među Ljudima. Ali oni ne izbegoše tako kob smrti koju Iluvatar beše odredio za ljudski rod, i behu ipak smrtni, mada im se godine života produžiše, i nisu znali za bolesti pre no što senka ne pade na njih. Zato se poveća njihova mudrost i slava i postaše po svemu više nalik na Prvorođene no ijedna druga loza Ljudi; i behu visoki, viši od najviših sinova Srednje Zemlje; a svetlost njihovih očiju beše nalik na sjaj zvezda.
- Mada je ovaj narod i dalje koristio svoj jezik, njegovi kraljevi i velikaši su znali i govorili i Vilin-jezik, koji behu naučili u danima njihovog savezništva, i tako su oni i dalje razgovarali s Eldarima, bilo iz Ereseje ili iz zapadnih krajeva Srednje Zemlje.
- Dunedaini postadoše vešti u zanatima, i da su hteli mogli su lako da nadmaše zle kraljeve Srednje Zemlje u ratovanju i kovanju oružja; ali oni behu postali miroljubivi ljudi.
- Sudbina Ljudi da odlaze beše u početku dar Iluvatarov. To im postade bolno samo zato što im, pošto potpadoše pod senku Morgotovu, izgledaše da su okruženi velikom tamom, od koje su se plašili; i neki postadoše svojevoljni i oholi i nisu hteli da se predaju dok im život ne bi bio otet.
- Ljubav prema Ardi je usadio u vaša srca Iluvatar, a on ne sadi bez smisla. Ipak, mnoga pokoljenja Ljudi još nerođenih će možda proći pre no što se taj smisao ne obelodani; i on će biti otkriven vama, a ne Valarima.
- Ipak, čak i oni, koji sebe prozvaše Verni, ne izmakoše sasvim bolesti svog naroda, i mučila ih je pomisao na smrt.
- Ljudi se latiše oružja u tim danima i ubijali su jedan drugog zbog malog razloga; jer postadoše preki, a Sauron, ili oni koje beše vezao za sebe, su išli po zemlji huškajući čoveka na čoveka, tako da su ljudi gunđali protiv Kralja i velikaša, ili protiv ma koga ko ima bilo šta što oni nemaju; a moćni ljudi su se surovo svetili.
- Izgnanici na obalama mora, kad bi se čežnjivog srca okretali ka Zapadu, govorili su o Mar-nu-Falmar-u koji je potopljen talasima, Akalabetu Srušenom, Atalanteu na jeziku Eldara.
- Dunedaini su smatrali da čak i smrtni Ljudi, ako su blagosloveni, mogu da se nadaju drugim vremenima od onih u kojima žive njihova tela; i čeznuli su neprestano da izmaknu iz senki svog progonstva i da nekako vide svetlost koja ne umire.
- Priče i glasine se pojaviše duž obala mora o moreplovcima i ljudima bez nade, koji, nekakvom sudbinom ili milošću ili naklonošću Valara, stupiše na Pravi Put i videše lice sveta kako tone pod njima, i tako stigoše do svetiljkama obasjanih kejova Avalone, ili čak na poslednje žalove na rubu Amana, i tamo ugledaše Belu Planinu, strašnu i prelepu, pre no što umreše.
O Prstenovima moći i Trećem dobu
uredi- gde se ova pripovedanja završavaju
- U starini beše Sauron Maja, koga Sindari u Belerijandu prozvaše Gortaur. U početku Arde Melkor ga zavrbova da mu služi i bude odan, i on postade najveći i najpoverljiviji od slugu Neprijateljevih, i najopasniji, jer je mogao da poprimi mnoge oblike, i zadugo, ako je hteo, mogao je da se prikazuje kao plemenit i prelep, i tako prevari sve osim one najopreznije.
- Vilenjaci načiniše mnoge prstenove; ali Sauron tajno stvori Jedan Jedinstveni Prsten da vlada svima ostalima, i njihova moć beše vezana za njega, da mu bude potpuno podređena i da traje samo onoliko dugo koliko će i on potrajati. I mnogo snage i volje Sauronove pređe u taj Jedan Prsten; jer moć Vilin-prstenova beše ogromna, i ono što njom treba da upravlja mora da bude nešto što poseduje nenadmašnu moć; i Sauron ga iskova u Planinama Vatre i Zemlji Senki. I dok je nosio Jedini Prsten mogao je da pojmi ono što se čini pomoću neznatnijih prstenova, i mogao je da vidi same misli onih koji ih nose i da upravlja njima.
- Ali Vilenjaci ne behu tako lak plen. Čim je Sauron stavio Jedini Prsten na svoj prst, oni ga postadoše svesni; i prepoznaše ga, i shvatiše da bi hteo da im bude gospodar, i gospodar svega što su stvorili. Tada u ljutnji i strahu skinuše svoje prstenove. Ali on, otkrivši da se izdao i da Vilenjaci nisu prevareni, beše ispunjen besom; i krenu protiv njih u otvoreni rat, zahtevajući da mu svi prstenovi budu predati, pošto Vilin-kovači ne bi uspeli da ih stvore bez njegovog znanja i saveta. Ali Vilenjaci pobegoše od njega; a tri svoja prstena sačuvaše, i poneše ih sa sobom, i sakriše ih.
- Sad, to behu ona Tri koja su poslednja stvorena, i posedovali su najveće moći. Narja, Nenja, i Vilja im behu imena, Prstenovi Vatre, i Vode, i Vazduha, s ugrađenim rubinom i dijamantom i safirom; i od svih prstenova Sauron je njih najviše želeo da poseduje, jer oni koji su ih imali kod sebe mogli su da zaustave propadanje koje nanosi vreme i odlože zamorenost od sveta. Ali Sauron nije mogao da ih otkrije, jer behu predati u ruke Mudrih, koji su ih sakrili i nikada ih više nisu otvoreno koristili, dokle god se Vladajući Prsten zadržao kod Saurona. Zato ova Tri ostadoše neokaljana, jer ih je iskovao sam Kelebrimbor, a ruka Sauronova ih nikada nije dotakla; ipak, i oni behu podložni Jedinom.
- Sauronu dospeše u ruke svi preostali Prstenovi Moći; i delio ih je drugim narodima Srednje Zemlje, nadajući se da će tako dovesti pod svoj uticaj sve one koji su žudeli za tajnom moći koja bi prevazilazila meru njihove prirode. Sedam prstenova on dodeli Patuljcima; a Ljudima dade devet, jer se Ljudi pokazaše u ovome, kao i u svemu ostalom, najspremniji da se pokore njegovoj volji.
- Oni koji su koristili Devet Prstenova postadoše moćni u svojim danima, kraljevi, čarobnjaci, i ratnici u davnini. Stekoše slavu i veliko bogatstvo, ali se to okrenu u njihovu propast. Posedovali su, kako je izgledalo, beskrajni život, ali je za njih život postao nepodnošljiv. Mogli su da idu, ako su hteli, a da ih ne opaze nijedne oči u ovom svetu pod suncem, i mogli su da vide stvari u svetovima nevidljivim za smrtne ljude; ali prečesto bi gledali samo utvare i priviđenja Sauronova. I jedan po jedan, ranije ili kasnije, prema svojoj prirodnoj snazi i dobru ili zlu njihovih volja u svom postanku, padali su u ropstvo prstena koji su nosili kao i pod vlast Jedinog, koji beše Sauronov.
- Sad, Sauronova pohlepa i oholost su se povećavali, sve dok više nisu poznavali granice, i on reši da postane gospodar svega u Srednjoj Zemlji, i da uništi Vilenjake, i da smisli kako bi, ako može, srušio Numenor. Nije podnosio nikakvu slobodu niti ikakvog suparnika, i proglasi se Gospodarem Zemlje. Još je mogao da nosi masku i da, ako je hteo, zavara oči Ljudi, čineći im se mudrim i divnim. Ali vladao je radije silom i strahom, ako bi oni mogli da posluže; i oni koji opaziše njegovu senku kako se širi preko sveta nazvaše ga Mračni Gospodar, i dadoše mu ime Neprijatelj.
- Mnoga blaga i velika nasledstva, vredna i čudesna, Izgnanici behu doneli iz Numenora; a od njih najslavniji behu Sedam Kamenova i Belo Drvo.
- Sluge Sauronove behu poražene i u begu, i raštrkaše se, ali ne behu potpuno uništene; i mada mnogo Ljudi sad okrenuše leđa zlu i postadoše podanici naslednika Elendilovih, ipak su se mnogi u duši sećali Saurona i mrzeli kraljevstva Zapada. Mračna Kula beše sravnjena sa zemljom, ali njeni temelji preostaše, i ona ne beše zaboravljena.
- Vladajući Prsten se izgubi iz znanja čak i Mudrih u tom dobu; ipak, on ne beše uništen.
- Tako Narsil dođe u pravo vreme u ruke Valandilu, Izildurovom nasledniku, u Imladris; ali sečivo mu beše slomljeno, a sjaj prigušen, i nije bio nanovo iskovan. I Gospodar Elrond predskaza da to neće biti učinjeno dok se Vladajući Prsten opet ne pronađe i Sauron ne vrati; ali Vilenjaci i Ljudi su se nadali da se to možda nikada neće dogoditi.
- O Tri Prstena koje Vilenjaci behu sačuvali neoskrnavljene nikada se nije otvoreno govorilo među Mudrima, i malo je njih, čak i od Vilenjaka, znalo gde su oni pohranjeni. Ipak, posle pada Sauronovog njihova moć je neprestano delovala, i gde su se oni nalazili, tu je bilo i radosti, i sve ostade neokaljano patnjama vremena.
- Pre no što Treće Doba beše završeno, Vilenjaci shvatiše da je Prsten od Safira u divnoj dolini Rivendel, kod Elronda, nad čijom kućom zvezde nebeske najsjajnije sijaju; dok je Prsten od Dijamanta u Zemlji Lorijen gde živi Gospa Galadrijela. Ona je bila kraljica šumskih Vilenjaka, žena Keleborna od Dorijata, ali sama beše od Noldora i sećala se Davnih Dana u Valinoru, i beše najmoćnija i najdivnija od svih Vilenjaka koji ostadoše u Srednjoj Zemlji. Ali Crveni Prsten ostade skriven do kraja, i niko sem Elronda, Galadrijele i Kirdana nije znao kome je on poveren.
- Ipak ja slutim da će Jedini još biti pronađen, i onda će rat ponovo izbiti, i u tom ratu ovo Doba će se završiti. Uistinu, ono će se završiti dragom tminom, ukoliko nas ne izbavi neki čudni slučaj koji moje oči ne mogu da vide.
- „Mnogo je čudnih slučajeva na svetu,” reče Mitrandir, „i pomoć često stiže od ruku slabih kada Mudri uzmaknu.”
- Nije potrebno da se Prsten nađe, jer dok on postoji na zemlji i nije razoren i dalje će moć koju on održava živeti, i Sauron će jačati i imati nade. Moć Vilenjaka i Vilin-prijatelja je sad manja nego u davnini. Uskoro će on postati prejak za vas, čak i bez Velikog Prstena; jer on vlada Devetoricom, a od Sedam kamenova povratio je tri. Moramo da napadnemo.
- Sauron je imao mnogo ušiju, i uskoro ču glasine o Jedinom Prstenu, koga je želeo iznad svega, i posla Nazgule da ga otmu. Tada se rat rasplamsa, i u bici sa Sauronom Treće Doba se završi upravo onako kako beše i otpočelo.
- A oni koji videše junačka i čudesna dela koja su počinjena u to vreme, ispričaše na drugom mestu priču o Ratu Prstena i kako se on završi i neočekivanom pobedom i dugo predskazivanom tugom. Ovde neka bude rečeno da se u tim danima Naslednik Izildurov pojavio na Severu i preuzeo krhotine mača Elendilovog, i oni behu ponovo iskovani u Imladrisu; i onda on krenu u rat, kao veliki zapovednik Ljudi. beše to Aragorn, sin Aratornov, u direktnoj liniji od Izildura trideset i deveti naslednik, a ipak više nalik na Elendila no bilo koji pre njega.
- Moć Dunedaina se uzdiže i njihova slava obnovi. U dvorištima Minas Anora Belo Drvo je opet cvetalo, jer Mitrandir pronađe jednu mladicu u snegovima Mindoluina, koji se uzdizao visok i beo iznad Grada Gondora; i dok je još tamo raslo, Stariji Dani ne behu potpuno zaboravljeni u srcima Kraljeva.
- Sad, sve ovo beše ostvareno uglavnom savetima i budnošću Mitrandira, i u poslednjih nekoliko dana otkri se da je on gospodar dostojan velikog poštovanja, i odeven u belo on odjaha u bitku; ali sve do časa njegovog polaska nije se znalo da on odavno čuva Crveni Prsten Vatre.
- Isprva Prsten beše bio poveren Kirdanu, Gospodaru Luka; ali ga on predade Mitrandiru, jer je znao odakle on dolazi i gde će se na kraju vratiti.
„Uzmi sad ovaj Prsten,” reče on; „jer tvoji napori i tvoje brige će biti teški, ali u svemu on će te podržavati i čuvati te od zamora. Jer ovo je Prsten Vatre, i s ovim ćeš, možda, ponovo rasplamsati junaštvo od starine u srcima sveta, koji postaje hladan.”
- ...i dođe kraj Eldarima iz priče i pesme.
