Teodor Adorno
Teodor Adorno (11. septembar 1903 — 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor.
Citati uredi
„Kada sam pravio svoj teorijski model, nisam mogao ni da pretpostavim da će ljudi pokušati da ga realizuju molotovljevim koktelima.”
„Metafizička apologija je u najmanju ruku odala nepravdu uspostavljenog poretka kroz nepodudarnost pojma i stvarnosti. Nepristrasnost naučnog jezika lišila je ono što je bilo nemoćno snage da se čuje i samo je postojećem poretku dala neutralan znak za sebe. Takva neutralnost je više metafizička nego metafizika.”
„U Americi sam se oslobodio izvesnog naivnog verovanja u kulturu. ... Da to nije bilo unapred, saznao sam u Americi, gde nije vladalo ćutanje poštovanja u prisustvu svega intelektualnog.”
„Fraza, svet želi da bude prevaren, postala je istinitija nego što je ikada zamišljeno. Ljudi ne samo da, kako se to kaže, nasedaju na prevaru; ako im to garantuje čak i najprolaznije zadovoljstvo, oni žele prevaru koja im je ipak transparentna.”
„Zanimanje umnim stvarima je do sada postalo „praktično“, posao sa strogom podelom rada, odeljenjima i ograničenim ulaskom. Čovek nezavisnih sredstava koji to izabere iz odbojnosti prema sramoti zarađivanja novca neće biti sklon da prizna tu činjenicu. Zbog toga je on… rangiran u takmičarskoj hijerarhiji kao diletant bez obzira koliko dobro poznaje svoju temu, i mora, ako želi da napravi karijeru, da se pokaže još odlučnijim treptajem od najzavrelijeg specijaliste.”
„Poriv da se obustavi podela rada koju, u određenim granicama, može zadovoljiti njegova ekonomska situacija, smatra se posebno neuglednom: ona odaje nesklonost da se sankcionišu operacije koje nameće društvo, a dominantna kompetencija ne dozvoljava takve idiosinkrazije. Departizacija uma je sredstvo za ukidanje uma tamo gde se ne sprovodi po službenoj dužnosti, po ugovoru. Ona obavlja ovaj zadatak utoliko pouzdanije jer svako ko odbacuje ovu podelu rada – makar samo uživajući u svom poslu – čini sebe ranjivim po njegovim standardima, na način neodvojiv od elemenata svoje superiornosti. Tako je obezbeđen red: neki moraju da igraju igru jer ne mogu drugačije da žive, a oni koji bi mogli da žive drugačije su isključeni jer ne žele da igraju igru.”
„Greška u pozitivizmu je u tome što on za svoj standard istine uzima kontingentno datu podelu rada, onu između nauke i društvene prakse, kao i onu unutar same nauke, i ne dozvoljava da nijedna teorija koja bi mogla otkriti podela rada bude sama po sebi derivat. i posredovao i tako mu oduzeo lažni autoritet.”
