Čedomir Jovanović
Čedomir Jovanović je srpski političar, predsednik Liberalno-demokratske partije, poslanik u Parlamentu Republike Srbije i dramaturg.
|
Citati
uredi„Tražili smo da izađe i kaže: “Mi smo vlast, a ne Mirko Marjanović"
On je rekao da je to nelegitimno. To je bio potpuni šok za mene. Umesto da situaciju stabilizujemo tako što ćemo ubrzati neke procese i narodu pokazati da se desilo upravo ono što je želeo, Koštunica je počeo da povlači ručnu i tako da demorališe svoje ljude i da daje šansu i nadu onima koji su poraženi.”
„Ekstremisti smo bili mi koji smo tražili da se ta situacija raščisti
do kraja, mi koji smo tražili da se razreše dužnosti Nebojša Pavković i Rade Marković, da se raspusti Skupština i proglasi privremena vlada koja će organizovati izbore u naredna tri meseca. Sve je to Koštunica odbio, i ne samo da je odbio, nego je rekao da će se tome suprostaviti.”
„Radnici su počeli da prihvataju privatizaciju. Govorili su da je
dobra i pitali ako umesto njihovog prvo može da se sprovede u nekom drugom preduzeću. Naučili su šta znači transparentno. Tada na scenu stupa Koštunica, koji ljudima govori da su promene zapravo bezakonje, privatizacija pljačka, borba protiv kriminala saradnja sa mafijom.”
„Povremeno citiram rečenicu Huga Prata, koju je izgovorio Korto
Malteze odgovarajući gavranu sa ramena na pitanje; “Korto šta će reći ljudi?". Više se ne sećam teme, ali je odgovor kao pisan za mene: “Koga briga šta će reći. Ako se time bave više nisu ljudi”.”
„Mi smo postali taoci vlasti koja više govori o rušenju Šilerove
nego Vukovara i Sarajeva, vlasti koja više govori o smrti Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, nego Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića.”
„Radomir Marković je, nastojeći da obezbedi status svedoka
saradnika, progovorio o svojim dugim, noćnim susretima sa Miloševićem i Pavkovićem. Ispričao je da ni za njega ni za Pavkovića nisu bili problem sastanci sa Miloševićem, već poziv u šetnju oko kuće.”
„Tokom tog razgovora Buš saopštava Koštunici da očekuje Miloševićevu
ekstradiciju. Priču o haškoj rupi na svojoj svirali Koštunica nije ponudio Bušu. Ostavio ju je za samo naše uši. Tako se ponaša i danas. Dok se, zabrinut za nacionalne interese mršti, njegovi saradnici svojim sagovornicima objašnjavaju da se poslovi završavaju ispod stola. Kako daleko od izbornog pitanja “Ko sme da vas pogleda u oči?"”
„Milošević mi je postavio poslednje pitanje koje sam mogao i
zamisliti: “Šta je to bilo sa tvojim automobilom? U novinama čitam: bomba. Šta kaže policija? Ko je to uradio? Kakva je ovo zemlja, ljudi se svađaju i ubijaju umesto da se dogovaraju i rade?””
„Milošević je sa prezirom govorio o Koštunici. U jednom trenutku
je postavio pitanje koje je ujedno bilo i odgovor: “Zašto Koštunica večeras nije došao ovde, ako je to mogao u oktobru prošle godine, kada je znao da mu od razgovora sa mnom zavisi funkcija predsednika, zašto nije došao sada, kada zna da od ovog ishoda zavisi sudbina zemlje?"”
„Milošević je pozvao Miru, rekao joj da je sada situacija potpuno
drugačija, da ima novu garanciju. Ona se ponašala kao da je druga žena. Tridesetak minuta pre toga ona mu je sugerisala da je bolje da izvrši samoubisvo. Sada je rekla: “Moram da ti spremim stvari”, pitala je koju torbu da uzme. “Kao da idem na put”, rekao je.”
„Svet pozdravlja ekstradiciju Miloševića Hagu. Mi time šaljemo poruku
da se Srbija promenila, a predsednik države kaže - to je državni udar! Sutradan je nastao potpuni haos.”
„Kasnije smo otkrili da je odmah posle susreta sa mnom, Spasojević
razgovarao telefonom sa Nenadom Opaćićem, kriminalcem iz Novog Sada i Dušanom Maričićem Gumarom, komandantom JSO-a. Rekao im je da se video sa mnom: ”Dolazio je Mali, pretio mi je". Transkripti tih razgovora naknadno su objavljeni u Vremenu. Oni žestoko kompromituju Koštunicu, koga Spasojević navodi kao jedinog čoveka na čiji zahtev su spremni da zaustave pobunu. A što se tiče Koštunice, on nije imao nikakvu dilemu. Celom društvu, a pre svega Spasojeviću i Legiji, on je odgovorio na konferenciji za novinare, braneći sindikalna prava JSO-a.”
„Istovremeno policija hapsi dva čoveka ispred stana Dušana
Mihajlovića, koja su se nalazila u automobilu sa civilnim tablicama, iako je vozilo registrovano na Vojsku Jugoslavije. Odvode ih na saslušanje. Javlja se potpukovnik Vojne službe bezbednosti Živković i zahteva da mu se omogući preuzimanje Džeka Samardžije i Lorana Milića Locka, sa obrazloženjem da su to njegovi ljudi iz vojne službe. On je kasnije, 2003. uhapšen i procesuiran pred Vojnim sudom pod optužbom da radi za rusku obaveštajnu službu... Presuda nikada nije saopštena. Dva privedena saradnika vojne službe su se u Sablji našli na poternicama policije, koje je raspisala zbog njihovog učešća u izvršenju najtežih krivičnih dela. Činjenice su jasne i poražavajuće: oni koji su u novembru 2001. bili pripadnici vojne bezbednosti, u martu 2003. bili su na poternici kao pripadnici zemunskog klana.”
„Zoran je došao u četiri popodne, sačekao sam ga na aerodromu... Seo
je u kola, pitao šta se dešava. Kažem, dobili smo poruku da dođemo u Kulu. Pita na koga možemo da računamo u policiji, ja kažem “Ima nas pet". Kapira... Sedamo u helikopter, odnosno ono što je od njega posle svih ratova ostalo. Zoran komentariše: “Bio si optimista kad si rekao da nas ima pet". Nama se žurilo bez obzira na maglu i noć, bez obzira na činjenicu da je posada bez neophodne opreme za let u uslovima smanjene vidljivosti. Nisu vredela upozorenja. Ipak, bili smo prinuđeni da se vratimo sa pola puta. Zahvaljujući neverovatnim naporima pilota izbegli smo nesreću. Jedva smo se spustili... Sećam se da Zoran u tom trenutku rekao “Zamisli da ovako poginemo".”
„U vreme samog kraja protesta izlazi časopis “Reporter" sa listom
od 362 policajaca koje navodno traži Tribunal. Spisak je stigao preko saradničkog linka vojne službe u Banjaluci. Kako je napravljen? Tako što je kopirana lista odlikovanih, ranjenih ili poginulih vojnika i policajaca. Hiljade drugih pripadnika MUP-a i vojske, milioni građana to ne znaju... Sve laži objavljene u toj prvoj godini naše vlasti, počele su u tom trenutku da dobijaju puni smisao. Kroz primer banjalučkog Reportera mi smo prvi put shvatili da nas kroz medije, u stvari, ruše službe bezbednosti. Sve afere koje su nas pratile, kao i one koje su nas tek čekale, su proizvod sistema koji se posle Slobodana Miloševića, protiv politike koja je menjala zemlju i taj sistem, sa nama obračunavao na isti način.”
„Okružile su nas beretke sa čarapama preko lica. Neko lišće je po
njima. Ništa ne govore. Drže puške uperene u nas. Kako smo došli u Kulu, tako su nas puškama razdvojili. Mene na jednu stranu, Zorana na drugu. "Ne možete vi zajedno". U tom trenutku je Zoran predsednik Vlade, dok sam ja šef parlamentarne većine. To je prava slika naše vlasti.”
„Bili smo u MUP-u kada je stigla službena beleška o presretnutom
telefonskom razgovoru između Kule i Palate federacije. Sagovornik iz Palate federacije je sagovorniku u Kuli rekao da “moraju još malo da izdrže, da smo doneli odluku da sklonimo Petrovića i Mijatovića, i da je sada najvažnije da oni insistiraju na ostavci Mihajlovića, jer ćemo ga se odreći kada se postavi pitanje- ili Mihajlović ili cela Vlada."”
„Stiže Legija u MUP i obraća mi se s vrata: “Nisam ni morao da
dolazim da bih znao da si ti tu". Gleda plakat sa fotografijama ubijenih osoba, za čijim ubicama policija traga, nudeći 300.000 maraka za svaku informaciju koja bi doprinela razrešenju ubistva. Na fotografijama je dvadesetak ljudi. Legija gleda Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića, Milana Pantića, Pavla Bulatovića, ... i kaže: “O, ja bih odavde mogao da izađem kao bogat čovek".”
„Početkom 2000. godine Zoran mu je, razmišljajući o povlačenju sa
mesta predsednika, predložio da preuzme stranku. Labus nije odgovorio odmah. Tražio je vreme za razmišljanje. Posle nekoliko dana saopštio je uslov pod kojim je spreman da prihvati ponudu- potpuno povlačenje Zorana iz stranke, uz javnu garanciju da neće pokušati da se u nju vrati. Labus je i bukvalno zahtevao od Zorana da za sobom u Demokratskoj stranci zauvek zatvori vrata. Usput je tražio da mu Zoran obezbedi novac.”
„Da li bi bilo 12. marta da je kao predsednik savezne države,
Vojislav Koštunica podržao hapšenje Slobodana Miloševića? Ne! Da li bi bilo 12. marta da je prećutao ekstradiciju Haškom tribunalu, umesto što ju je nazvao politikom državnog udara i zbog toga napustio koaliciju? Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u protestu crvenih beretki video pobunu, a ne sindikalno nezadovoljstvo? Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u junu 2002. godine podržao Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala? Ne! Zato što je Zoran ubijen upravo zbog toga što je bilo sigurno da će njegova smrt biti i kraj ideje koja je mnogo žuljala.”
„Pozicija Borisa Tadića u Demokratskoj stranci bila je mnogo
drugačija od moje. On je vodio računa o prilikama u kojima se povremeno pojavljivao, izbegavajući bilo kakvo javno identifikovanje sa svim teškim političkim potezima i odlukama koje smo donosili. Jednostavno, bio je tu, kraj nas, kao jedan od potpredsednika”
„Ćutao je na Skupštini na kojoj se odlučivalo o sudbini stranke kada je
2000. godine preko Slobodana Vuksanovića UDBA pokušala da je preuzme. Tadić je bio tada kandidat za potpredsednika, ali je odlučio da ne govori, iako se prvi put kandidovao.”
„Drugi put nas je BIA obavestila da je sa porodicom Veselina
Šljivančanina u ime vojske i Tadića u kontakt stupio Dragan Šutanovac, njegov kum i predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije prenoseći poruku: “Vojska ga neće hapsiti. Bilo bi dobro da se slika sa stranim novinama u ruci, kao nekom vrstom dokaza da nije u zemlji”.”
„Tu, u Skupštini grada, Nebojša Čović me je pozvao da razgovaramo.
Izgledao je napeto, nervozno, ali drugačije od ljudi koji su nas okruživali, pritom se osećajući isto kao i on. Rekao sam da ću imati vremena tek tokom popodneva. Sreli smo se narednog jutra. Primio me u velikom kabinetu koji ga je činio još manjim. Kao da je kvadratima želeo da kompenzuje santimetre. Bio je direktan: “Da li ćete me uhapsiti?””
„Ubili su ga oni koji znaju kuda neće da idu. Ubili su ga oni kojima
su smetale njegove pobede, iako ih je on nesebično delio sa svima. Ubili su ga oni koji su, plašeći se Srbije budućnosti, poželeli da ga nema. Drugi su pucali.”
„Iza Gavrilovićevog ubistva stoji Jovica Stanišić, koji je s njim
manipulisao do poslednjeg trenutka na takav način da ga je praktično učinio metom, čak i ako to nije želeo. Iza ubistva Boška Buhe stoji Željko Maksimović Maka, službeni ubica Jovice Stanišića, koji je zauzeo mesto Željka Ražnatovića Arkana, za kojeg je Stanišić imao važnije planove.”
„Grubačić je bio jedan od najvažnijih projekata Jovice Stanišića.
Koristeći VIP NjUZ kao kanal, Državna bezbednost je godinama kontrolisano informisala diplomate. Stanišić je Grubačića preuzeo od Vojne službe bezbednosti, koja je razbijena tokom ‘92. godine zbog planirane akcije "Gremlin". Iza bezazlene šifre krila se ideja vojnog puča uperenog protiv Slobodana Miloševića.”
„Više nije tajna da je Milan Obradović tokom dva meseca urnisan zato
što nije prstom pokazao u mene ili nekog ko bi to mogao da uradi umesto njega. To mu je ponuđeno godinu dana pre hapšenja. I danas bi vodio beogradsku policiju da je pristao da pristupi onome što ja zovem zločinačko udruženje.”
„Zbog toga sam pred stranačku skupštinu odbio svaki dogovor sa Tadićem. Znao sam da je to zapravo moj novi početak. Da praktično pravim prvi korak posle 12. marta. To sto se skupština stranke pretvorila u našu Osmu sednicu meni nije predstavljalo problem.”
„Možda su mi ruke prljave,ali mi je zato savest čista”
Drugi o Čedomiru Jovanoviću:
uredi
„Planiram da diplomiram ove godine jer sam dugogodišnji apsolvent. A možda i falsifikujem diplomu. Hvala Bogu, znam mnogo takvih ljudi, koji se time bave. Valjda i ja mogu da diplomiram s obzirom na to da je Čeda Jovanović za jedno tri meseca dao 12 ili 13 ispita. Mada, on je možda genije. - 4. januar 2013.”