Radomir Konstantinović

Radomir Konstantinović (1928—2011) je bio srpski filozof i književnik.

Citati

O Titu

„Nije li Titov sukob sa Staljinom dosegao svetsko-istorijski nivo, postajući prekretnički univerzalan, upravo zato što je “sa ovoga mjesta”? Titovo Ne Staljinu, u stvari je NE koje stvarnost “sa ovoga mjesta” kaže apstrahujućim tendencijama sile.”

„Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti.”

O duhu palanke

„Iskustvo nam je palanačko.

Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. ”

„Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.”

„Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...”

„Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.”

„Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.”

„U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.”

„Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.”

„Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.”

„Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina.”

„Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.”

„Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...”

O ratovima 1990-ih

„Ja pretpostavljam smrt, pa čak i egzistenciju (ono, dakle, što je još gore) starog, prokletog psa životu ratnohuškačkog intelektualnog ološa.”

„Srbija je vodila rat sa svetom, a ne samo sa Muslimanima i Hrvatima… Rat je vodila ‘sila ludila’, koja je dovela do paranoidne samoizolacije Srbije i do fatalnog poraza Srbije, što je i najveći poraz u srpskoj istoriji.”

„Beograd može da bude Beograd, i Zagreb može da bude Zagreb, samo ako se Sarajevo zaista vrati Sarajevu: ako ponovo bude ono što je bilo, pre fašističkog ludila: veliki grad svih. Ovde se rešava sudbina svih nas.”

O srpskom nacizmu

„Srpski nacizam nije „import“ iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke...”

„Misticizam srpskog nacizma je ”krstaški”, ratnički, u stilu “odbrane” Hrista od marksističkog Anti-hrista, misticizam Dimitrija Ljotića koji je svoje kvislinške falange hteo da vidi i prikaže kao falange sreednjovekovnih svećenika Hrista.”

„Svaka apsolutizacija svakog mita (pa i kosovskog mita) vodi netrpeljivom nacionalizmu pa i krajnjoj njegovoj konsekvenciji, nacizmu.”

O nacionalizmu

„Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora. ”

„Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovoga nacionalističkog s početka devedesetih godina.”

„Ovo nasilje je predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna: osuđen je na nasilje.”

„Živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljhivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo.”

Razno

„Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom.”

„Sarajevo je grad naših velikih priznanja, i grad naših velikih ispovesti. Prestonica naše istine. I ono će to još zadugo biti.”

„To je možda nešto najbolje što sam napisao. (Dekartova smrt)”