Џејн Адамс
Џејн Адамс (енгл. Jane Addams; Сидервил, 6. септембар 1860 — Чикаго, 21. мај 1935) била је америчка пацифисткиња, добитница Нобелове награде за мир 1931.
Цитати
уреди- „Добро које себи обезбеђујемо је несигурно и неизвесно док се не обезбеди за све нас и угради у наш заједнички живот”.[1]
- „Прави мир није само одсуство рата, већ присуство правде”.[1]
- „Ништа не може бити горе од страха да је неко прерано одустао и оставио један неутрошен напор који би могао спасити свет”.[1]
- „Нисам од оних који верују, шире говорећи, да су жене боље од мушкараца. Нисмо уништилe пруге, нити смо покварилe законодавство, нити смо учинилe много несветих ствари које су чинили људи, али онда морамо запамтити да нисмо имали прилику”.[1]
- „Суштина неморала је тенденција да направим изузетак од себе”.[1]
- „У непрестаним осекама и осекама правде и угњетавања сви морамо да копамо канале колико год можемо, да би се у повољном тренутку део набујале плиме могао одвести у неплодна места живота”.[1]
- „Акција је заиста једини медиј изражавања етике”.[1]
- „Друштвени напредак зависи колико од процеса кроз који је обезбеђен колико и од самог резултата”.[1]
- „Ако је најподлијем човеку у републици права ускраћена, онда је сваки човек у републици лишен својих права”.[1]
- „Можда ништа није толико бременито као људска рука, ово најстарије оруђе којим је човек пробио пут од дивљаштва и којим непрестано пипа напред”.[1]
- „Сваки човек на свој начин мора да се бори да морални закон не би постао далека апстракција потпуно одвојена од његовог активног живота”.[1]
- „Тек годинама касније наишла сам на Толстојеву фразу „замка припреме”, за коју он инсистира да сејемо пред ноге младих људи, безнадежно их увлачећи у радозналу неактивност у самом периоду живота када жуде да граде свет изнова и да га ускладе са сопственим идеалима”.[1]
- „Добро је да се са времена на време подсетимо да је етика само друга реч за праведност, оно за чим су многи мушкарци и жене свих генерација гладовали и били жедни, и без које живот постаје бесмислен”.[1]
- „Лако је постати преварант одложене сврхе, обећања које будућност никада не може испунити, а ја сам упала у најопакију врсту самообмане у навођењу себе да верујем да је све ово припрема за велике ствари које долазе”.[1]
- „Јер акција је заиста једини медиј изражавања етике”.[1]
- „Данас стојимо уједињени у вери у лепоту, генијалност и храброст и да они могу да трансформишу свет”.[1]
- „У овом настојању ка вишем моралу у нашим друштвеним односима, морамо захтевати да појединац буде спреман да изгуби осећај личног достигнућа и да буде задовољан да своју активност остварује само у вези са активношћу многих”.[1]
- „Није ли Абрахам Линколн тај који је очистио титулу наше демократије? Он је једном за свагда јасно рекао да демократска влада, повезана са свим грешкама и манама обичних људи, и даље остаје највреднији допринос који је Америка дала моралном животу света”.[1]
- „Ипак, у тренуцима индустријског стреса и напетости, заједница се суочава са моралном недоумицом која може произаћи из саме чињенице да је добро од јуче супротстављено добром данашњице, а оно што се може појавити као избор између врлине и порока је заиста већ избор између врлине и врлине. У нереду и конфузији који се понекад дешавају у расту и напретку, заједница можда неће моћи да види ништа осим саме страшне борбе”.[1]
- „Семјуел Џонсон је једном приметио да је изненађујуће открити колико више љубазности од правде има друштво”.[1]
- „Сви се можемо присетити познаника у чији интегритет сврхе не можемо да сумњамо, али који изазивају велику конфузију док иду ка остварењу те сврхе, који су заиста често неосетљиви на сопствене грешке и оштри у својим судовима о другим људима јер су толико уверени у сопствени унутрашњи интегритет”.[1]
- „Нема сумње да велика потешкоћа коју доживљавамо у свођењу на акцију нашег несавршеног кодекса друштвене етике произилази из чињенице да још увек нисмо научили да делујемо заједно, и сматрамо да је далеко од лаког чак и да спојимо наше принципе и циљеве у задовољавајућу изјаву. Сви смо се повремено забављали узалудним напорима високо индивидуализованих људи окупљених као комитет. Њихови бесциљни покушаји да пронађу заједнички метод деловања подсећају на поколебајуће покрете бебине руке пре него што је научила да координише своје мишиће”.[1]
- „Али чуднија од сваке епизоде била је сама чињеница да га ни осуђеник, ни његова жена, ни његов кум ни на тренутак нису сматрали злочинцем. Он се само узбудио због карата и убо свог противника ножем. „Зашто би човека који је лоше понео своју срећу заувек чувао од сунца?” било је њихово поновљено питање”.[1]
