Кокан Младеновић
Кокан Младеновић (30. април 1970) је српски позоришни редитељ и универзитетски професор.
Цитати
уреди„Али, можда је Зорица Брунцлик, на жалост, реално стање српске културе. Можда ће њеним именовањем власт подарити милионима њених слушалаца потврду да се, слушајући њену музику, баве културном делатношћу. То би значило да се културна историја Срба на крају века, попише и подвуче на хартији од бурека.”
„Поштујем уметничке слободе, али су глумци [Атељеа 212] одбили чак 42 улоге за три године и због тога је финансијска штета преко 6 милиона динара, јер су ангажовани глумци са стране. То ће да плате грађани Србије кроз порез. [...] Тај монопол на Атеље 212 - "Косово је срце Србије" или "Атеље је власништво глумаца Атељеа 212" - то напросто није тачно. То је остатак обичајног права и митске свести.”
„Ђинђић је жртвован да се Србија не би променила. Жртвовала га је наша митска свест, вишевековне заблуде о нашој превеликој важности. [...] Ми смо убили Зорана Ђинђића да нас не би подсећао на то шта смо могли да будемо.”
„Ми смо протраћили огроман револуционарни потенцијал од тог 5. октобра 2000. године. Очекивали смо огромне друштвене промене, а нисмо добили ништа. Напротив, добили смо то да се једна накарадна власт врати у још горем и још страшнијем облику. Огромна је одговорност оних који су преузели државу 2000. године. Зашто су тако јефтино продали тај револуционарни потенцијал? Људи су после свега научили да више не желе да буду дежурне будале, да више не желе да излазе на изборе на којима им се нуде једни те исти.”
„Што каже један мој пријатељ, ми нисмо народ, ми смо становништво. Ми смо само група људи која насељава једну територију. Народ би морао да има неке кровне идеале, неки скуп племенитих циљева који га чине народом. Ми немамо никакве циљеве, ми овде само станујемо.”
„Када би се од нечег лошег простом деобом добијало нешто добро, онда би алхемичари нашег политичког живота били јединствени у свету. Верујем да је читав преображај некадашњих ратнохушкача и перјаница антицивилизацијског понашања на нашој политичкој сцени у миротворце и демократске лидере, једна лоше режирана костимирана фарса, где ликови теже да одбаце задате улоге и врате се својој фарсичној суштини. То што два главна глумца у овој представи глуме са различитим успехом, то јест што се један својски уживео у улогу, као да му је прва у животу, а други има проблема са учењем текста напамет и боље се осећа у неким народскијим жанровима, не значи да ће се представа завршити док редитељ то не каже. А редитељ је, на жалост наше двојице глумаца - неко трећи.”
„Драго ми је да је министар Тасовац вратио транспарентност конкурса у наше институције културе, али ми је крајње нелогично зашто пре тога није променио управне одборе. Да поједноставим – ако оставите Еву Браун, Гебелса и Химлера да бирају вођу, вероватноћа да ће изабрати Хитлера прилично је велика, зар не?”
„Ако интелектуалци не реагују, онда примитивци узурпирају све полуге власти. Ако се правимо да је све свеједно, онда је нормално да те накараде из деведесетих са биографијама које никоме не бисте пожелели пресвуку своја пета, седма, десета одела, изговарају проевропске фразе и буду лидери и ове земље и региона у коме живимо. У свету моралних људи, у свету људи који реагују, тако нешто је апсолутно недопустиво. Али пошто су се сви повукли, онда је нормално да имамо целу плејаду полусвета који ужива на власти у Србији.”
„Живимо у земљи где су радници постали глинени голубови за неке корпоративне интересе. У спрези прљавог новца, грађевинске мафије и извршне власти страдају неки људи који се пишу само бројевима. То су неки неважни људи за власт ове земље у којој живим.”
„Срамота што је Новак Ђоковић у Београду славио своју победу на Вимблдону баш на годишњицу геноцида у Сребреници, 11. јула. Ђоковић је том прославом ваљда лечио неке своје комплексе.”