Милош Црњански
српски књижевник
У нашој литератури ХХ века Милош Црњански је један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Црњански је рођен 26. септембра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици, а одрастао је у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију.
Цитати
уреди| „ | Сада смо безбрижни, лаки и нежни, помислимо како су тихи и снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, |
” |
| „ | Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми. А понеки песник од тога полуди. (Код Хиперборејаца) |
” |
| „ | И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо? Они, што одлазе далеко, да се тамо населе, и, тобоже, нађу срећу, чему ли се надају? Зар не осећају да је све то само једна празна радозналост људска и нека врста старог, прастарог, лудила човековог, које су запазили већ и стари Грци. (Код Хиперборејаца) |
” |
| „ | Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. […] Оста нам једино крв. Ој. |
” |
| „ | И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. (Моја Раваница) |
” |