Освајање Кајмакчалана

Освајање Кајмакчалана је представљало једну од највећих битака српске војске у 1916. години.

Огист Албер, француски официр за везу, забележио је:

„ ... Оно што сам видео на Ветернику, ..., памтићу до краја живота. ... Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, готово у дроњцима, искрвављени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци, стењање, позиви у помоћ, крици. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Сада судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе ... Одозго, са врхова, стропоштавају се доле, ухваћени у коштац, кољу се зубима ...

... Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац горе, на врху, побацали су оружје и сада кидишу један на другог. Гледам ужас: час је Бугарин одозго, хоће да удави српског војника, час је Србин горе, покушавајући исто — да задави Бугарина. А снажни обојица, јаки, шкргућу зубима, као да не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончан овај двобој, али немам снаге и просто не знам шта да учиним. Сад је српски војник супериорнији, јачи је, удара Бугариновом главом о тле и виче: „Ово је моја земља, ово је моја земља, упамти ...“. Најзад малаксао, Бугарин не може више ништа да упамти, чује се његов ропац и ту испод Ветерника је његов крај, ту је завршено његово војевање ...

А српски војник стресе прашину са себе ... и похита поново горе, ка врху, да се рве са непријатељем и да од њега отима своју отаџбину. ...

”

Милић Милошевић, борац Дринске дивизије

„

... Али, моју радост, сменила је — жалост за изгубљеним друговима који су прекрли падине и врх Кајмакчалана, отимајући га у крвавој борби од Бугара...

Наши покуови су овладали положајима: Старков гроб, Старков зуб, Сива стена, Кочобеј и Вирут. На јака утврђења, с којих Бугари топовима рију наше положаје и косе митраљеским сноповима, јуришају пукови Дринске и Дунавске дивизије и Добровољачки одред војводе Вука ... Кад је пала ноћ, последња ноћ у бици за Кајмакчалан, све је било изровано гранатама и прекривено лешевима обема војске. Само из мог вода, од шездесет људи — седамнаест их је те ноћи, 30. септембра 1916. године, примило вечеру. Остали изгинули или рањени. ...

”

Ђ. Лазаревић, учесник у борбама на Кајмакчалану

„ Оволики број лешева на таквом пространству ја још нисам видео. Гледао сам на Космају скупљене наше и аустријске лешеве ради сахране. Видео сам на путу Новаци — Битољ — на малом простору, погибију наших војника из 7. пука 1912. године. Посматрао сам кумановско разбојиште одмах после свршетка битке. Али, све то није ни приближна слика онога што сам видео на платоу Кајмакчалана! Поље формално покривено лешевима... ”

Александар I Карађорђевић, при подизању спомен-капеле и костурнице.

„ Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине. ”