Похвала лудости

Похвала лудости је једно од најзначајнијих дела ренесансе чији је аутор Еразмо Ротердамски.

Цитати

„Право да вам кажем, ја презирем мудраце који проглашују највећом будалом и бестидником онога који се сам хвали. Нека таква човека сматрају колико хоће лудим, морају признати да је пристојан. Јер шта је пристојније него да Лудост труби сама о својим заслугама и да сама себи пева славопојке?”

„Који ће човек, молим вас, навући брачни јарам себи на врат, ако само, као што обично чине филозофи, претходно процени незгоде заједничког живота?”

„Из те моје пијане и веселе игре рађају се, дакле, велики филозофи и њихови садашњи наследници монаси и краљеви у пурпуру и побожни свештеници и трипут свете папе; и, најзад, читава чета песничких божанстава чији је број тако голем да Олимп, који је врло простран, једва може да их прими.”

„Уосталом, пошто је човек рођен за вођење јавних послова, требало му је дати и мало више од тог комадића (унчице) разума.”

„Признајем да има људи, особито стараца пијаница, којима је више стало до боце него до женице и који највише уживања налазе у пијанкама. Да ли се уопште може приредити каква сјајна гозба без жена, о томе нека суде други; али је извесно да баш ништа не може бити пријатно ако се не зачини лудошћу.”

„Све у свему, без мога посредовања не би било никаква друштва које би оживљавало весељем и никакве везе која би дуго трајала: народ не би могао даље подносити краља, господар слугу, собарица госпођу, учитељ ученика, пријатељ пријатеља, ни жена мужа, ни власник закупца, сусед суседа, домаћин госта, ако не би један другог час варали, час се један другом улагивали, час један другоме паметно попуштали; ако се не би, једном речју, наслађивали неким медом Лудости. Знам да вам то изгледа претерано, али ћете чути још веће ствари.”

„Реците ми, молим вас, може ли човек волети другога ако мрзи себе сама?”

„Некако би се још и поднело кад би филозофи били неспособни само за вршење јавне службе, где се сналазе као магарац кад свира на лири! Али они још мање вреде у вршењу дужности приватног живота. Позови мудраца на гозбу, и он ће помутити расположење гостију или својим суморним ћутањем или непрекидним постављањем ситних и досадних питања. Поведи га на игранку, па ће ти скакутати као камила. Поведи га на јавну представу, и он ће изразом лица помутити весеље народа и, као мудри Катон, биће присиљен да оде из позоришта, јер не може да одагна своју мрку озбиљност. Ако водиш разговор, он лупи изнебуха као онај вук из басне. Ако треба нешто да купи, да склопи какву погодбу, укратко, ако треба да уради нешто без чега свакодневни живот не може тећи, рећи ћеш да такав филозоф личи на пањ, а не на човека. У тој мери је он, такав да не може користити ни себи, ни отаџбини, ни својима, јер је неискусан у свим обичним стварима, а у мишљењу и навикама потпуно се разликује од народа.”

„Да кажем нешто о науци и уметности. Шта је подстицало људе да проналазе и остављају потомцима, како они мисле, толика изванредна дела? Зар не жеђ за славом? Ти луђаци над луђацима мисле да не треба да се чувају ни ноћног бдења, ни зноја, ни глади да би постигли не знам какву славу која је, у ствари, празна утвара. Али не заборавите да Лудости дугујете захвалност за толике удобности у животу и, што је понајлепше, можете се користити глупошћу других.”

„Истина, на највишој су цени међу наукама оне које се највише приближују свакидашњем разуму, тј. лудости. Теолози гладују, физичари се смрзавају, астролозима се свет смеје, а дијалектичаре презире, само лекар вреди колико многи други заједно. Уколико је, пак, који лекар већа незналица, дрскији и лакомисленији, утолико га више цене прваци са златним огрлицама. Јер лекарска служба, особито како је већина данас врши, није ништа друго до нарочит вид улагивања, баш као и реторика.”

„Ја видим да је Природа заиста усадила Самољубивост како у сваког човека тако и у све народе, скоро и у сваки град. Дошло је до тога да Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне. Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.”

„Несрећа је, кажу, бити варан, али је још већа не бити варан. У великој су заблуди они који мисле да човекова срећа лежи у стварности; не, она зависи од мишљења. Због тога у животу има толико тамних и разнородних ствари да је просто немогућно пронаћи једну поуздану истину, што су правилно нагласили моји академици, који су међу филозофима најмање охоли; па чак ако се и пронађе каква истина, она често иде на штету животне среће.”

„Међу научним позивима прво место присвајају познаваоци права. Нема бића под сунцем које је тако само собом задовољно као правник. У ствари, њихов је рад обичан Сизифов посао, јер у једном даху истресу силесију закона, без обзира на то да ли се односе на одређену ствар, и слажу глосе на глосе, мишљења на мишљења и тако стварају уверење да је правна наука најтежа од свих. Они мисле да је све оно за шта је потребан труд већ самим тим славно.”

„Стара изрека гласи: »Мрзим друга у пићу који се свега сећа.« А ја вам кажем: »Мрзим слушаоца који се свега сећа.« Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!”