Јелена Цветковић

Јелена Цветковић је фудбалски судија.

„Женама је лакше да напредују, јер је мања конкуренција међу судијама, мање има лига у женском фудбалу… Ја сам постала међународни судија за девет година, а рецимо мој колега Милан суди већ 19 година и још увек није достигао тај ранг. Али, мислим да је женама можда и теже да суде него мушкарцима. Однос играча према судији је исти, нема везе ког су пола. У почетку је мало теже, док те не упознају, док не стекнеш ауторитет. Ја мислим да сам ауторитет стекла тако што сам била у почетку мало строжа, нисам дозвољавала да се расправљају и комуницирају са мном, знала сам и да дам картон због тога. Сада је већ то много другачије, не сећам се када сам доделила жути картон неком играчу због приговора. Мислим да ауторитет нисам стекла картонима, него је ипак играчима много важније кад схвате да си ти неко ко се разуме и ко зна да суди.”

„Публика је публика, она гледа и реагује како реагује и то је то… Људи не схватају да ја и моје колеге кад почне утакмица више не чујемо публику, него смо сконцентрисани на оно шта се дешава на терену. Код мене постоји нека позитивна трема како ће све то да се одигра, али оног тренутка када дам знак за почетак утакмице трема нестаје и сву пажњу посвећујем дешавањима на терену. Наравно, понекад је просто немогуће не чути неки шаљив коментар, као када смо на некој утакмици излазили на терен ја и двојица судија који су били помоћници. Неко из публике је добацио да је од нас троје најзгоднији судија колега који био лево од мене.”

„Некад је публика знала и да толерише грешке судије управо због тог неког схватања „Ма, пусти, женско је, нема појма…” Сада више тога нема, када публика мисли да судија греши своје незадовољство ће показати на потпуно исти начин, независно од тога да ли је судија мушко или женско. Исте су гестикулације, псовке… Али, као што рекох, ми то не слушамо.”

„У добром делу јавности опстаје уверење да жене греше, јер су жене. Мушкарци, на другој страни, имају право на грешке. Иностранство такве поделе не признаје.”

„Само судија зна како се брани од добацивања са трибина. Нема одбрамбеног механизма, једноставно, током утакмице ништа не чујете. Знам, тешко објашњиво, али… Истинито! Добацивања у стилу „иди кувај ручак и шта ћеш ти овде“ не дотичу ме нимало. Трудим се и памтим лепе ствари…”

„Постоји живот и ван суђења. Образовање, усавршавање, надоградња личности, породица… Традиционалне вредности уче нас да увек напредујемо. Без здраве породице и стабилног живота, узалуд и добар посао, био и најбољи на свету!”