Јован Опачић
Јован Опачић, српски политичар, један од оснивача Српске демократске странке.
Цитати
уреди„ | Као грађанин Републике Хрватске и као вјерни и одани син своје једине и најмилије Домовине, обраћам се на високу адресу Владе Републике Хрватске, с молбом да ми – преко надлежних државних органа – одобри и омогући повратак са фамилијом из избјеглиштва у мој родни крај, Книн, или, пак, у неко друго мјесто Републике – уколико то захтјевају највиши државни интереси. Хрватску сам напустио са супругом и троје малодобне дјеце, 5. аугуста 1995. године, сасвим неочекивано и против своје воље – у оквиру општег егзодуса српског народа из Хрватске, који је, сасвим очевидно, био добро испланиран из Београда као „круна” авантуристичке и патолошке политике Слободана Милошевића и његове бољшевичке филијале из Книна, са циљем да прикрију своју властиту одговорност за рат у Хрватској, а хрватском народу импутирају нови „геноцид” над Србима. У тренуцима, дакле када је Милошевићева терористичка камарила у Книну, потпуно имбецилно и потпуно мазохистички, одбила и посљедњу међународну мировну иницијативу у Женеви, и када је Хрватска кренула у дефинитивни оружани обрачун са терористима, једина рационална опција, са становишта српског цивилног становништва у тзв. „Крајини”, налазила се у бјекству из тог хаоса, у којем су владали само смрт, насиље, и рушилаштво.
Ја сам, дакле, са својом дјецом, побјегао из самог епицентра ратног пожара и ратног крвопролића, а нисам побјегао од хрватског народа нити од хрватске државе! Напротив, ја сам се увијек залагао за слогу, пријатељство и толеранцију између ова два народа, као и за њихов пуни национални, културни и државни субјективитет на основама међународних правних и политичких рјешења и стандарда. Као интелектуалац дубоке хуманистичке хришћанске инспирације, ја сам се и прије овог рата политички борио против шовинистичке и велико-српске тезе о „усташтву” и „геноцидности” хрватског народа, а на једном великом политичком скупу, пред више од сто хиљада људи, рекао сам да је неотуђиво право хрватског народа да свој књижевни језик назива својим националним именом. А што се државе тиче, одувијек сам сматрао да је добра само она држава, која се заснива на слободи, култури и демократији, без обзира на то како се она зове и каква је њена национална и конфесионална структура. У току посљедњег рата нисам учествовао у оружаној борби против Републике Хрватске, а нити је у тој борби учествовао било ко из моје породице. Такођер нисам учуствовао у било каквим органима власти такозване „РСК”. Пуне четри године радио сам као секретар Црвеног Крста, држећи се до краја досљедно хуманитарног кодекса међународног комитета Црвеног Крста из Женеве и других одредаба међународног хуманитарног права. У току рата, написао сам и објавио већи број апела за мир и толеранцију, а један од њих је објављен у Паризу, од стране Међународне федерације за људска права. Под мојим руководством, хуманитарна поноћ је дјељена свим социјално угроженим људима, с тим што сам нарочито бригу водио о становништву хрватске националности, о чему могу да посвједоче многобројни Хрвати из Книна и околине. Почетком 1993. године, уложио сам огромне напоре око спашавања живота више стотина Хрвата у општини Книн, који су били изложени репресалијама прогнаног српског становништва из Равних Котара. Често сам посјећивао и затворенике хрватске националности у книнском затвору, настојећи да им колико-толико олакшам услове боравка у затвору у сложеним ратним условима, заточеном помоћнику министра за социјално старање Хрватске, господину Предрагу Вукушићу, редовито сам доносио књиге и цигарете у затвор. Због својих демократских и хуманистичких политичких опредељења, био сам перманентно шиканиран од представника парадржавне власти у Книну, а у неколико наврата био, чак, и физички нападан од разуларених банди Бабићевих плаћеника и харамија. Иако сам, са др Јованом Рашковићем, био оснивач Српске демократске странке у Книну, ја сам ту странку напустио већ 1. септембра 1990. године, дошавши у потпуни сукоб са њеним бољшевичким и милитаристички настројеним крилом, које се опредјелило за политичку сепарацију од Хрватске, и које је било под директним утјецајем национал-социјалистичке централе у Београду. У току читавог рата, 1991–1995, стално сам се залагао за обустављање ратних непријатељстава између Срба и Хрвата у Хрватској и за рјешавање свих политичких спорова мирним и дипломатским путем и на основама међународних правно-политчких норми и стандарда. Због тога сам, од првог дана овог несретног и трагичног рата, дошао у непомирљив сукоб са носиоцима велико-српске политике у Београду и Книну, те се и дан данас, као избјеглица, налазим у потпуној немилости овдашњих власţи, мучећи се без стана и запослења и без икаквх редовних прихода за уздржавање бројне обитељи. Још од својих студентских дана, био сам борац против комунистичке диктатуре и тираније, залажући се увијек за демократска права и слободе људи и народа и за остале фундаменталне политичке и културне вриједности западно-европске цивилизације. Због отворених напада на комунистички режим бивше Југославије, више пута сам остајао без запослења, а био сам и судски прогањан и затваран. Као човјеку са широком хуманистичком и друштвеном наобразбом, стран ми је и сваки облик шовинизма и ксенофобије, а националну идеју подржавам само уколико је она, истовремено, демократска идеја, односно идеја слободе, правде и хуманости. По свом интелектуалном и моралном хабитусу, осјећам се у цијелости припадником западно-европског културног круга и страсно желим да се ова моја хисториско-географска и субјективно-аксиолошка позиција не мијења никаквим насилним и барбарским методама. Бескрајно волим свој завичај и своју земљу, Хрватску, у којој је остала моја родна кућа, моје дјетинство, моје успомене, моја душа... Спреман сам да својој домовини служим часно и одано, понајприје својом узвишеном љубављу, а, затим, и својим знањем и својим поштењем. Република Хрватска биће онолико снажна и онолико витална, колико у темеље своје државне самосталности буду уградиле темељне и политичке и културне вриједности модерне западне цивилизације, те се, због тога искрено надам да ће она, усвоје топло материнско крило, прихватити све своје часне и поштене синове, не дијелећи их по вјерским и националном принципу већ само по принципу њихове културе и њихове човјечности и вјере у Бога, који је исти свим људима на земљи. Уколико би Хрватска поступила друкчије, она би починила велики злочин према хиљадама невиних и изманипулираних људи, а на злочину се не може градити ништа, људски узвишено и дуговјечно. Злочин је увијек злочин без обзира у име којих идеала он врши, и зато Вас молим да предузмете све потребне правне и политичке мјере, како би се моја дјеца што прије вратила својој кући... У њихово име и у своје име, ја Вам се најтоплије захваљујем! И молим Вас да не чините злочин над невинима, већ да искористите сву своју државничку мудрост и енергију како би заслужена казна стгла праве убице и праве ратне злочинце. Живјела демократска и самостална Република Хрватска! |
” |