Дошљаци

Дошљаци први је роман српског писца реализма Милутина Ускоковића објављен 1910. године.

Цитати

„Ја сам дошљак. Остало је као и пре неколико година, кад сам дошао у београдску гимназију и кас су нас из унутрашњости одвојили у засебне клупе: ви, дошљаци, да видимо шта ви знате!”

„Не, ја сам срећан... Овако кад сам с тобом насамо, далеко од познатог света, у природи, ја се осећам потпун и задовољан. Природа је гостопримљива. Она је широка и пуна незаусетих места. Она нас матерински прима у своја широка недра, не додирујући чирове наше осетљивости. Док у друштву, све је већ заузето, треба се увек борити, бити на опрезу, на мртвој стражи; на сваком кораку човек среће завист, бојазан од конкуренције, пакост, тесне мисли, оштре мисли и супротне воље.”

„Не рачунај увек на помоћ другога. Помогни се сам. Не допусти да на тебе утиче ствари које не иду онако како би ти хтео.”

„Ова стара жена давала је је утисак госпе, чиновничке жене, аристократије нашег друштва, где се полаже све на церемонију, а не одмиче се даље од извештеченог опхођења и плитке унутрашњости.”

„Живот је друго нешто. Око вас се разапињу замке. Живор вам поставља загонетке. На сваком кораку ви се сусрећете са непознатим лицима налазите се пред несигурним стварима. Крај вас промиче бујица догађаја које треба осетити, предухитрити или сустићи, схватити и употребити. Ви ступате кроз опасан хоризонт магле, пун кршева од случаја, пун провалија атавизма. Треба стално држати руке пред собом, да не разбијете чело пред каквом изненадном препреком, треба корачати опрезно као ухода и спавати са отвореним очима као зец.”

„Ми не осећамо довољно колико смо везани за земљу, за ово сто радимо, као старински робови везани за имање на којем су се родили. Како је ова наша данашња слобода само једна празна реч.”

„Није љубав она слика крилатог детета које пречка ситним стрелицама. Она је опасан микроб против кога нема лека, неодољива страст, стара колико и живот, тајанствена сила, јака као смрт, која се не обазире на добро и на зло, не води рачуна о предрасудама, моралу, части, прошлости и будућности, о животу. , и опет све то она садржи у себи, целу васељену човекових мисли, нада и планова.”

„Срећа долази изненадно; она се рђаво подудара са обичним животом; она притиском збуњује човека.”