Милица Стојадиновић Српкиња

Милица Стојадиновић (6. јул 1828 — 25. јул 1878), позната и по уметничкоме имену Српкиња, је била српска књижевница.

Цитати

„У Фрушкој гори близу код Сиона

У задужбини мајке Ангелине,
Ту мрачног гроба отварају с' врата
Деспота Ђурђа сужнога да приме.”

„У поље тужно, у поље пусто,

Великом гробу среће и славе,
Јунака дични', царске главе,
Ах, свако Српче које се роди
Срце га прво Косову води...”

„Карађорђе, над Србијом звездо,

За којом је слобода синула
Ти си лепо браћу осветио
Бирчанина и кнеза Алексу,
И све друге што су попадали,
Над гробом им уздрмао луну
Те су врази пали ’иљадама,
А тебе ће рука Спаситеља
Осветити са срећом Народа!
То ће бити радост твојој души,
И награда за смрт мученика!”

„Чарна горо, што се не зелениш,

Срце моје, што се не веселиш?
Како ће се гора зеленити
А како ли срце веселити:
На зелене гране мраз је пао,
Срце моје тешки јад напао:
Али иде зелено пролеће,
Зелен листак горици донеће,
Срце моје ничем се не нада,
Свака овде издала га нада,
До што очи по небеси блуде
Да ту милу надежду пробуде:
’Ладна да је на измаку зима
Која својим облаком прикрива
Мили ми род, и његове наде,
Да пролеће које иде саде
Носи Србу осмејак зорице
И он тужно да разведри лице.”