Нечиста крв

Нечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића.

Цитати

„Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла. Од увек саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге куће, такође старе и чувене. У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробове. Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима.”

„Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида…”

„И напослетку, ко зна колико времена прође, мада се Софки једнако чинило да је све то тек од јуче, ипак она поче осећати: како ће се на крају крајева можда све преболети, све утишати и заборавити. Истина, њој је било једнако тешко и била је уверена да теже, горе не може бити, али ипак, ипак, ко зна, можда…”

„И пошто је још у почетку била уверена да никада неће бити таквог који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав, лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа. Јер једино би такав могао к њој прићи; једино таквом би се она дала да је љуби.”

„За њу није било ни од каквог мушкарца опасности и зато је могла да буде сасвим слободна.”

„Мислио је о себи: како ће сада морати силом да пије, да би се брзо опио, те могао да чини оно што мора, као сваки отац. А како му све то тешко пада! Како би он све то оставио, бацио, и запрепашћујући све, као што то њему и доликује, отишао далеко, далеко, далеко… Јер нашта лагати? Нашта све ово? Нашта да он дочекује госте, љуби се са њима, када њега не весели ништа: ни ти гости, родбина, ни то јело, пиће, седење са њима, весеље, певање и тобож радовање?! Али се морало. Није се имало куда.”

„Када ће и она већ једном ништа да не мисли, као остале девојке само да живи и због тога да је срећна.”

„А да би сасвим избегла страх од самоће и мрака, све више и више занимала би се собом.”

„Међутим сама Софка одавно се осуши. Некадашња њена танка и витка половина извила се, те јој као грба штрчи и одудара од ње. Црне јој очи ушле, нос јој се извукао и утанчао, а слепоочњаче јој се изоштриле и као пришле, стисле се једна другој, само јој уста још онако танка, влажна и свежа. Иде полако.”

„И то много, све саму ракију, љуту, препечену, од које ће она опијена пасти у несвест, да би он њу после мучио, љубио.”

„Све је пропадало. Она је сасвим пропадала, умирала. Ње, Софке, оне Софке нестајало је. После ових пара, куповине, она је у Томчиним очима постајала друга, обична, нека ствар, која се, као свака ствар, може новцем купити.”

„Томча сасвим је њен. Ни о чему другом не зна, до само о њој, Софки. Јер све што је до сада дознао и осетио, то је само од ње.”

„Нико то не сматра за увреду, грех; ни доцније, када синови порасту. Ништа то није. Имаће и они, синови, кад, имаће и они својих снаја…”

„Више се правио да је весео, него што је у ствари био, да би доле жене биле слободније.”

„Почеше тупо шуштећи и секући воду да се преливају старе меџедије, дубле, и меке ћошалије, већ зарђале, полузелене.”