Павле Соларић (1779. (или пре 1781) — 6. јануар 1821) je био српски лингвиста, географ, археолог, просветитељ и песник.

Цитати

уреди

„Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,

Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче,
Поље зове у планину, одзив рони кључе.”


„Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе

Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
Тим су штедра ублажила живот нам небеса!”


„Ја сам хтео Југовиће, хтео пјети Јанка,

Славу српских обновити с’ старине јунака,
Али струне, кад се машим до моје самвике,
Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику,
Начнем Марка Краљевића, храброг вјека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
Но самвика возглашаше опет само — љубов.
Збогом, дакле, витезови! Кад самвика неће,
Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв’јеће.”