| „
|
Књижевност је таква да не сме да буде досадна. Понекад ме људи питају зашто пишем о овоме а не о нечем другом. На свету нема глупљег питања од тога јер сваки писац пише о ономе што жели, о ономе што га се тиче. Друго, такође глупо питање је оно зашто о томе што пишем, пишем тако мрачно. Они ваљда мисле, жена сам, па треба да пишем о веселијим и срећнијим темама. А књижевност је, у принципу, увек некако тужна и несрећна јер се бави питањима и ради на томе да сазнамо нешто о себи и о друштву у којем живимо. Онда иде и катарза како бисмо доживели просветљење. Пишем тако како пишем да би се читаоци тргли јер, све су то друштвено важне теме а кроз књижевност много тога можемо да научимо.[1]
|
”
|
| „
|
Миграције јесу књижевна тема, као што су то и љубав и смрт. Поготову нама, писцима са Балкана, јер смо се ми и кроз читаву историју селили и мешали.[1]
|
”
|
| „
|
Не свиђа ми се идеја да је „женска“ књижевност лака и глупа, а да је све што пишу мушкарци аутоматски озбиљно и мора да уђе у књижевни канон. Желим да се те родне границе избришу. Факат је да лака књижевност постоји - то су љубићи, кримићи, хорори. И одлично је што постоји, шта бисмо иначе читали кад одмарамо мозак. Право питање јесте то шта је озбиљна књижевност. Морам да признам како имам и мало књижевног елитизма. Често се претенциозни романи са пуно филозофирања о општим местима промовишу као „озбиљна“ књижевност, поготово ако их напише мушкарац. А ако жене пишу о љубави, то је априорно „неозбиљно“. Знала сам да ће моја збирка бити схваћена као „лака“ књига са розе корицама и супер ми је што су људи помислили да је то литература за плажу. Свиђа ми се тај књижевни трик. Суштина је да сви могу све да читају и сви треба да читају и „лаку“ и „тешку“ књижевност.[2]
|
”
|
| „
|
Људи лажу. Мене занима како они лажу. Сад у децембру, радим једну платформу сличну Сплитском фестивалу причања прича Причигин, који је код нас феминистички и зове се ПичПрич, у коме жене на сцени причају приче. Имају десет минута да причају о различитим задатим темама. Једна од тема је Морала сам да лажем и две учеснице рекле су ми да не лажу. Ето, слагале су ме, нису трепнуле. Лагање је део живота. Поготово кад си жена. На Балкану те уче да лажеш да би се снашла. „Слажи мало да добијеш оно што желиш“, уче нас другарице, мајке, баке и то је породична традиција. Хтела сам баш о томе да причамо приче. Желим да срушимо табу о лажима. Сви лажемо, поготово ми што пишемо.[2]
|
”
|
| „
|
Ушла сам у писање искрено и без претензија, вођена само жељом да пишем.[2]
|
”
|
| „
|
Много жена тешко признаје да их друштво стално процењује кроз релације са другима. Није лако признати сопствену инфериорност и то је нормално. Жене се боре против тога, мање или више успешно (...) Жене нон-стоп размишљају и разговарају о свом телу. Увек смо на дијетама, бавимо се спортом, меримо се, огледамо, опседнуте смо старењем. Још немам четрдесет, али видим како се жене понашају према себи после четрдесете, педесете. Младе жене одвратно се односе према старим, старије жене осећају се угрожено у нашем свету. А некако, још је ок да нам старији мушкарци буду секси. Као да они немају боре, вишак килограма, стомаке и слабији тонус мишића. Волела бих да на исти начин посматрамо жене, да их доживљавамо као секси кад изгледају природно и кад нису оптерећене својим изгледом.[2]
|
”
|
