Светлана Велмар Јанковић, (Београд, 1. фебруар 1933 — Београд, 9. април 2014) била је српска књижевница и академик САНУ.
| „
|
Само нас љубав може водити, носити, подржати и одржати у тегобама и суровостима. [1]
|
”
|
| „
|
Захвална сам за богат живот, а највише на дару љубави који носим у себи за све своје најближе, и за пријатеље, и за сараднике, и за сродне духове на било којем крају света да су, али и за непријатеље, скривене и нескривене. Том прихватању непријатеља учила сам се дуго и са честим непристајањем, и сада се надам да сам тај наук на путу да примим. Смрт највољенијих најтеже сам отпатила - ако се икад може смрт најдражих отпатити, јер патња не пролази, само се згрушава и стишава у драгоцени бол. Али живот је један и јединствен за свако људско биће.[1]
|
”
|
| „
|
Мој велики пријатељ, песник Иван В. Лалић умео је да ме опомене током наших свакодневних јутарњих разговора како не бисмо смели да заборавимо да се ми писци бавимо врло опасним послом, јер се после сваке наше књиге у нашем телу пробуди и разгоропади нека нова бољка, никако лака, нити брзо пролазна. (…) Али, болест је ту да нас упути ка себима самима - а то је неопходан пут исто колико је и тегобан. Тежак - па шта? Ко нам је, заиста, обећао ту лакоћу постојања?[1]
|
”
|
