Па ко ће мене, са 60 година, да учи, шта да радим, шта да мислим, шта је добро а шта зло? То су обавили моја мајка, мој отац и мој брат. Сваки корак правим за моју младост, на коју нико није мислио и за младост будућих генерација. Брижна сам и одговорна.[1]
”
„
Као и све уметности и наша је чувар душа и истине. Кроз добро, говоримо о лошем. И себи и другима. А кроз лоше, о добру. То је наш пут. Јесте, изговарамо мисли мудријих, али нисмо без својих. Стојим уз моје поштоване колеге. Ходам уз њих. Ходам уз своје суграђане.[1]
”
„
прво сви имамо неке механизме на који начин потискујемо нешто што нам је туга и тужни део нас. Тако је потиснута и туга што ми фале колеге и то што ми недостаје професија. Али то тамо где живим не примећујем, нити дам себи да то изађе на површину. Међутим, када дођем у Београд, онда првих 48 сати, све изађе. Плачемо. Али то су дивни моменти зато што се грлимо и љубимо, толико је лепих речи. Онда се нахраним.[2]
”
„
Посвећена сам породици и могла бих као дебела Џејн да живим и у некој прашуми, али ми је важно да су ми ту дете и супруг, да водим рачуна о њима, да их волим и они мене воле.[2]
