Исидора Секулић

Исидора Секулић (16. фебруар 1877 — 5. април 1958) била је српска књижевница, академик и прва чланица Српске академије наука и уметности.

Цитати

„Живот је кратак, али траг од живота може дуго трајати.”

„Неко је сиромах због порока, неко је сиромах због врлина.”

„У самоћи се, додуше, стичу знатни квалитети, али у истој тој самоћи се и губе квалитети, и често и они урођени.”

„Међу тешким стварима у животу, изгледа да је љубав најтежа. ”

„Слобода је независност, срећа је зависност од хиљаду ситница.”

„Сви смо ми шака шодера разбацаног по сеоском путу.”

„Чим нема жене у кући, живот има виши стил.”

„Одмах се познају она несрећна мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају Живот и патње у Сибиру и Пут у земљу Ватикулумба. Познају се мали сирочићи који рано остану бет матере, који скривају главу под јастуке кад пролазе мртвачка кола, боје се кад ноћу сат избија и имају мршаво лице и дугачке суве ручице.”

„Мене је васпитао мушкарац, отац. А то је оставило трага на моме карактеру и стваралаштву. Не волим празна наклапања. Ако нема шта да се каже, боље ћутати. А можда је добро ћутати и онда кад има шта да се каже...Да би човек изградио свој духовни свет потребно је много самоће, рада, ћутања и скепсе, оне фине интелектуалне скепсе која процењује и одмерава ствари и догађаје у њиховој правој вредности...”

„Ви мислите да је једна књига или један писац могла да одреди мој животни пут? Какво наивно питање! Ето, ту су они, моји пријатељи, (рече упирући поглед на полице са књигама). Има их преко двадесет хиљада, можда и више.”

„Сваки човек изграђујући своју културу наилази на стрампутице и периоде замирања свих интелектуалних активности, баш као што и у процесу стварање цивилизације наилазе плиме и осеке, успони и падови, да се на карају слегне прашина и остану само истинске вредности… Једино што бих желела је да се до коначног смирења предамном не затворе канали који воде у простране и светле области духа…”

„Ћутање је велика ствар. Не волим публицитет. Мој живот и моје мисли виде се у овом што сам написала. О једном Платону и Проперцију не зна се ништа, а они живе. И од мог рада остаће само оно што вреди, и ако не наиђе нека нова катарза...Али ко зна? Можда ће кроз две хиљаде година све бити заборављено. Људи ће се, како је једном Бајрон рекао, питати: „Да ли је постојао Рим?ˮ Или ̶ неће. У будућим нараштајима остаће наслагана култура прохујалих цивилизација. Истинске вредности не пропадају, али до њих је тешко доћи. Потребан је дисциплинован рад. Нама баш то недостаје. Или ко за? Ми никада нисмо имали времена да мирно изграђујемо своју културу. Ратови, збегови, лутања, разарања и грађења на рушевинама ̶ то је наша историја. Па и онда када смо стварали све је ишло вртоглавом брзином ̶ сламало је људе. Ми никада нисмо имали више од три генерације интелектуалаца. Ето, и у мојој породици… Ја сам треће колено. Никога више немам. Остала сам сама и са мном ће све да се заврши. Можда је тако и добро. Гробља...Тешко је то. Гробови, свуда гробови. Тај проблем нашег брзог рушења поставила сам и покушала да решим у „Хроници паланачког гробљаˮ (1940). Не знам да ли сам успела...”

„...песимиста сам помало. А песимизам није увек зло. Можда је он пре нека врста скептичне критике...Човек мора да се навикне на одрицање, рад и сумњу ако хоће да дела. Ја сам целог свог живота спавала само по четири сата. Није баш увек било ружичасто. Често се у месец дана петнаест дана гладовало да би се могло отићи у Париз, Лондон, Рим... Па и до недавно ја сам имала само 3750 ̶ динара пензије...Треба имати поноса... Не може се и не сме ослањати на туђу помоћ. Данашњи млади људи исувише захтевају иако држава пружа више него што је то ико до сада учинио. То можда и није добро. Тако се постаје мекушац. Треба се навикнути на рад...”

„(о данашњој нашој литератури) О савременом је тешко говорити. Много је нових струјања. Тако је то… падне неколико јалових откоса док не наиђе један плодан. Данас има много младих талентованих људи који пишу. Можда око тридесет само код нас. Млади нараштаји показују изванредну смелост, радозналост. И то је добро! Можда би требало мало више озбиљнијег рада, мало више скромности. Јер тачно је рекао један велики Француз „Таленат је ту, а да ли је ту писац?ˮ Наши млади таленти ретко познају језик, а он је основан за писање. Па ипак они себе називају књижевницима а не раде ништа, или скоро ништа. А да би се изградио један таленат потребно је много рада, много лишавања. Треба прочитати читаве томове књига да би се изградила култура висока као пагода. Интелектуални рад тражи целог човека. Па ипак, какво задовољство општити са највећим умовима човечанства, разумети их!”

„(о избору животног пута) - Исто. Некада сам хтела да будем баштован, али нисам постала. Куда ће се усмерити детиње способности много зависи од породице. Породица је основ. Она удара печат на целокупни каснији живот човека. У нашој кући се много читало. Увек је било бар по неколико страних часописа. Отац је био веома културан човек, и ако сам успела да нешто постигнем у области културе у највећој мери имам да захвалим њему. Још као девојчица знала сам неколико страних језика. Касније сам наставила са оним што је он укоренио у мене ̶ читањем. Да би човек постао бар иоле културан треба много радити и много се лишавати...”