Коштана

Коштана је драма српског књижевника Борисава „Боре” Станковића.

Цитати

„СТОЈАН: Што си ме родила...

КАТА: Па мајка, сине, за срећу те је родила. Да има у кога да гледа, у кога да се куне. Мајка родила, очувала, па мајка и да ожени, да снаху, одмену добије. Да и она, као и све њене другачке, са снахом у цркву пође, у свет изиђе, у госте да оде; па и она госте у кући да дочека, испрати. Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти. А с њиме – црни мој живот! Од њега никад божја, блага реч, само вика. (стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе.”

„МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (клече до ње и диже јој уплакану главу): Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (показује на земљу): Одавде, Коштан, по тамо – нема! И цел век тој је! Зар се ја не подавах, ја не држах? Аја! Мој брат, да ме је на паранпарче секаја, па опет, не бих му се подаја. Али пошто он моли и вика: или да га убијем, или да га више по механе не срамотим и не резилим – е с’с туј његову молбу – закла ме. Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камоли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И боље ја, него он! Више у механу – не! Вино – не! Песна – не! Дом, уз огњиште! (барата по појасу, тражећи кесу с новцем): И с’г Коштан, остај ми с’с здравје! Срећан ти пут! Путуј! И ја ћу да путујем! Дома ћу, кући... И, жив из њума нећем да изиђем. Мртвога ће ме изнесев... Аха, камо батка да ми те дарује. (Вади из кесе новаца.)”