Koštana

Koštana je drama srpskog književnika Borisava „Bore” Stankovića.

Citati

„STOJAN: Što si me rodila...

KATA: Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet iziđe, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika. (stiska se za glavu): Od straha mi, sinko, već pamet iziđe.”

„MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (kleče do nje i diže joj uplakanu glavu): Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (pokazuje na zemlju): Odavde, Koštan, po tamo – nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja! Moj brat, da me je na paranparče sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim – e s’s tuj njegovu molbu – zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu. I bolje ja, nego on! Više u mehanu – ne! Vino – ne! Pesna – ne! Dom, uz ognjište! (barata po pojasu, tražeći kesu s novcem): I s’g Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)”