Лори Мур
Лори Мур (рођена 13. јануара 1957) је америчка списатељица, критичарка и есејисткиња.
Цитати
уреди- „Кратка прича је љубавна веза, роман је брак. Кратка прича је фотографија, роман је филм”.[1]
- „Цео свет је фаза кроз коју пролазимо”.[1]
- „Ево шта се десило у љубави. Један од вас је много плакао, а онда сте обоје постали саркастични”.[1]
- „Морало се градити склоништа. Требало је направити џепове и живети у њима”.[1]
- „То је оно што није у реду са хладним људима. Не да имају леда у души, сви ми имамо мало тога, већ да инсистирају да свака реч и дело огледају тај лед. Никада не науче лепоту или вредност геста. Емоционална неопходност. За њих је све поштење пре доброте, истина пре уметности. Љубав је уметност, а не истина. То је као сликање пејзажа”.[1]
- „Превише рачунам на рођендане, иако знам да не би требало. Неизбежно почињем да оцењујем свој живот по њима, схватам како сам по томе колико људи се сећа, то је као стара фантазија да присуствујете сопственој сахрани: можете да видите ко су вам пријатељи, да видите ко се појављује”.[1]
- „Када се спаковала да оде, знала је да се опрашта од нечег важног, што на неки начин и није било тако лоше, јер је значило да се поздравља од тога за почетак”.[1]
- „Имали су, коначно, једину ствар коју неко заиста жели у животу: некога ко ће те држати за руку када умреш”.[1]
- „Недостајао ми је. Љубав је, схватила сам, нешто што кичма запамти. Ништа нисам могла да урадим поводом тога”.[1]
- „Ваша укоченост је нешто чему можда не можете помоћи. То је оно што вам је свет урадио. Али хладноћа, то је оно што радите свету”.[1]
- „Није била добра на телефону. Требало јој је лице, шара очију, нос, дрхтава уста... Људи који причају требало је да гледају лице. Телефоном сте говорили речи, али их никада нисте гледали како улазе. Испратили сте их на аеродрому, али никада нисте знали да ли има ко да их поздрави када изађу из авиона”.[1]
- „Љубав вас исцрпљује, са собом носи много шећера у крви и тежине воде. Ви сте као кућа која полако губи струју, вентилатори успоравају, светла се гасе и трепере, сатови стају и иду и стају”.[1]
- „Обично је наручивала шољу кафе и шољу чаја, као и колачић, поткрепљујући тугу чоколадом и кофеином тако да је постала анксиозност”.[1]
- „Несрећни сте јер верујете у нешто као што је срећа”.[1]
- „Сваки животни аранжман носио је са собом тугу, сентименталну сенку да није нешто друго, већ само он сам”.[1]
- „Писци немају стварну област стручности. Они су само генералисти са веома распаљеним осећајем за интерпункцију”.[1]
- „Било је то као класична сцена у филмовима где је један љубавник у возу, а један је на перону и воз почиње да се удаљава, а љубавник на перону почиње да хода, па џогира, па трчи и онда одустане док воз бесповратно јури. Осим у овом случају, ја сам била сви делови: била сам љубавник на перону, била сам љубавник у возу. И ја сам такође била воз”.[1]
- „Често помислим да је у мом средишту глас који се коначно раздвојио, кућа у мом срцу толико окупирана другим људима и њиховим говором, пријатељима којима сам веровала да сам одана, људима чије животе сада могу једноставно да нагађам, да ми оставља утисак да сам једноставно скуп њих, да су сви постојали за себе, али су ме нехотице формирали, па нестали. Али, шта: да ли је од мене требало очекивати да створим себе, ни из чега, из ничега, из ваздуха и сама?”[1]
- „Никада се раније нисам плашила несанице, попут затвора, зар ми то не би дало више времена за читање?”[1]
- „Некада је љубав изгледала као магија. Сада изгледа као трикови”.[1]
- „Али та неадекватност, или осећај неадекватности, никада не нестаје. Без обзира на то, морате само да се крећете напред по киши”.[1]
- „У суштини, схватила сам да живим у оној ужасној фази живота између двадесет шесте и тридесет седме године познатој као глупост. То је када не знаш ништа, чак ни онолико колико си знао кад си био млађи, и немаш чак ни филозофију о свим стварима које не знаш, онако како си знао када си имао двадесет или би опет кад ти је било тридесет осам”.[1]
- „Одлучите да вам се свиђа живот на факултету. Упознајете много добрих људи, неки су паметнији од вас, а неки су, приметите, глупљи од вас. Наставићете, нажалост, да посматрате свет управо у овим терминима до краја свог живота”.[1]
- „То је као да имате књигу из библиотеке. То је као да стално носите књигу из библиотеке.”[1]
- „Без обзира какав ужас може произвести земља, ветрови, мора, човек је могао да произведе исто, живео са истим, живео са свом том помешаном природом која се ковитла изнутра, свако мало. Ништа није било тако сложено на свету, ниједан цвет или камен, као један поздрав од људског бића”.[1]
- „Плашила се, а страх је, схватила је, тражио прилике за храброст у љубави.”[1]
