Милена Миња Богавац, (Београд, 9. фебруар 1982) српска је списатељица, драматург, позоришна редитељка и слем песникиња.
| „
|
Имамо своју сцену, пробну салу, фундус, опрему и канцеларије, али и оно најважније – публику, иако у нашем раду нема ни најмањег флерта са комерцијалом.[1]
|
”
|
| „
|
У позоришту, као и у детињству, игра је најважнија и најозбиљнија ствар на свету.[2]
|
”
|
| „
|
Ја сам Миња и ја сам театрохоличарка! Не знам да ли знате шта је то театрохоличарка. У ствари, нисам сигурна чак ни да ова реч стварно постоји, али мислим да то значи како не могу да живим без позоришта! Истина је да то никада нисам ни покушала, али: кад само замислим шта бих радила у неком свету где позориште не постоји, једино што ми пада на памет јесте да бих морала да га измислим!... Иначе би ми било досадно и била бих веома тужна[2]
|
”
|
| „
|
На срећу, живим у свету где позориште постоји; штавише у свету чији је центар позориште. Тај свет, мој свет, који се врти око позоришта, то је свет који сам сама за себе направила; сама за себе одабрала и то прилично давно, када сам још била дете... Много година касније, сасвим сам сигурна да је то био најпаметнији избор у мом животу. Баш зато, и данас верујем како су деца веома паметна.[2]
|
”
|
| „
|
Mислим да су деца паметнија од одраслих, баш зато што искрено верују у неке ствари које би одраслим људима могле да се учине као лаж.[2]
|
”
|
| „
|
Деца су паметна, зато што знају: између истине и лажи, постоји један међупростор. Тај међупростор, зове се фикција. Понекад се зове и машта. У том простору почињу све идеје које мењају свет... И баш у том простору, настаје позориште! Одраслима се догађа да овај простор превиде. Да га не виде. Да забораве како се у њега улази... Са друге стране, деца су суверени владари овог простора! Она се у њему крећу лако, сигурно и без проблема. Рецимо, када кувају ручак у празној шерпи. Када плишаном меди дају да пије млеко из бочице парфема, или кад праве куће од ћебади, папира и лишћа, потпуно решена да се у ове куће одмах уселе и потпуно растерећена од свих небитних, „одраслих” мисли, као што су статика, отпорност зидова, грађевинска дозвола или станарско право [2]
|
”
|
| „
|
Водите децу у позориште, јер је оно простор у ком се догађају само лепе ствари. Ту нико није дошао муком, нити зато што тако мора, па најгора ствар која у позоришту може да вам се деси, јесте да постанете исто ово што сам ја. Сећате се: ја сам театрохоличарка! Водите децу у позориште, да не забораве да измишљају! Јер, свет је без тога досадно и врло тужно место[2]
|
”
|
