Milena Minja Bogavac, (Beograd, 9. februar 1982) srpska je spisateljica, dramaturg, pozorišna rediteljka i slem pesnikinja.
| „
|
Imamo svoju scenu, probnu salu, fundus, opremu i kancelarije, ali i ono najvažnije – publiku, iako u našem radu nema ni najmanjeg flerta sa komercijalom.[1]
|
”
|
| „
|
U pozorištu, kao i u detinjstvu, igra je najvažnija i najozbiljnija stvar na svetu.[2]
|
”
|
| „
|
Ja sam Minja i ja sam teatroholičarka! Ne znam da li znate šta je to teatroholičarka. U stvari, nisam sigurna čak ni da ova reč stvarno postoji, ali mislim da to znači kako ne mogu da živim bez pozorišta! Istina je da to nikada nisam ni pokušala, ali: kad samo zamislim šta bih radila u nekom svetu gde pozorište ne postoji, jedino što mi pada na pamet jeste da bih morala da ga izmislim!... Inače bi mi bilo dosadno i bila bih veoma tužna[2]
|
”
|
| „
|
Na sreću, živim u svetu gde pozorište postoji; štaviše u svetu čiji je centar pozorište. Taj svet, moj svet, koji se vrti oko pozorišta, to je svet koji sam sama za sebe napravila; sama za sebe odabrala i to prilično davno, kada sam još bila dete... Mnogo godina kasnije, sasvim sam sigurna da je to bio najpametniji izbor u mom životu. Baš zato, i danas verujem kako su deca veoma pametna.[2]
|
”
|
| „
|
Mislim da su deca pametnija od odraslih, baš zato što iskreno veruju u neke stvari koje bi odraslim ljudima mogle da se učine kao laž.[2]
|
”
|
| „
|
Deca su pametna, zato što znaju: između istine i laži, postoji jedan međuprostor. Taj međuprostor, zove se fikcija. Ponekad se zove i mašta. U tom prostoru počinju sve ideje koje menjaju svet... I baš u tom prostoru, nastaje pozorište! Odraslima se događa da ovaj prostor previde. Da ga ne vide. Da zaborave kako se u njega ulazi... Sa druge strane, deca su suvereni vladari ovog prostora! Ona se u njemu kreću lako, sigurno i bez problema. Recimo, kada kuvaju ručak u praznoj šerpi. Kada plišanom medi daju da pije mleko iz bočice parfema, ili kad prave kuće od ćebadi, papira i lišća, potpuno rešena da se u ove kuće odmah usele i potpuno rasterećena od svih nebitnih, „odraslih” misli, kao što su statika, otpornost zidova, građevinska dozvola ili stanarsko pravo [2]
|
”
|
| „
|
Vodite decu u pozorište, jer je ono prostor u kom se događaju samo lepe stvari. Tu niko nije došao mukom, niti zato što tako mora, pa najgora stvar koja u pozorištu može da vam se desi, jeste da postanete isto ovo što sam ja. Sećate se: ja sam teatroholičarka! Vodite decu u pozorište, da ne zaborave da izmišljaju! Jer, svet je bez toga dosadno i vrlo tužno mesto[2]
|
”
|
