Lepa Mlađenović
Lepa Mlađenović, (Beograd, 9. novembar 1954) je jugoslovenska i srpska lezbijska, feministička i antiratna aktivistkinja.
.jpg)
Citati
uredi| „ | Ženska solidarnost je odluka da slušamo, čujemo i razumemo Drugu. Odatle počinjemo, od politike ne-isključivanja: razumeti drugu onako kako ona razume sebe, kako interpretira sebe sa svojim vrednostima i sudovima. Ako smo odlučile da budemo solidarne - na nama je da stvaramo uslove da žena može da pusti svoju priču da izade napolje, svojim rečima i svojim tonom. Naša inicijativa solidarnosti znači da drugu ženu gledamo tako da nam ona veruje, da je slušamo tako da nam ona može reći, da govorimo tako da je ne dodirujemo iznutra gde je boli, da ćutimo tako da ona oseti kako govorimo, a ništa o njoj nismo rekle. Da smo tu. Sve smo uzele što nam je dala, a njoj je ostalo više. Ko će je razumeti ako ne mi? Ko će razumeti ženu koja se dvanaesti put vraća nasilniku koji će joj sledećeg dana iskrvariti glavu i iscepati ličnu kartu, a to je sve već više puta prošla? Ko će razumeti nervozu jedne žene koja se u arhitektonskom birou peti put suprostavila šefu, a on ju je opet izbacio van? Ko će razumeti ženu za kasom u C-market radnji kojoj je teško izmamiti osmeh, jer je radila prekovremeno za Novu godinu i nije dobila obecani dodatak za rad, prevario ju je sistem, a kod kuće su je čekali neoguljeni krompiri, deca koja traže čokoladu i brdo veša? Pritom, nismo je ni jednom osudile, presudile, optužile, nismo je vrednovale ni dijagnosticirale. NIsmo joj dale savet kako da živi. Ne moramo se s njom složiti, ali je važno ne uvući ni sebe ni nju u ciklus okrivljavanja i obeležavanja. To nam rade mame tate i psihijatri i učiteljice i komšije i novine i istorija. I piramide stoje u pustinji kao lkona potlačivanja i ne-solidarnosti. Bio je jedan muškarac na vrhu i on je naredio da se kamenje poreda tako da na vrhu bude samo jedan kamen, samo on. Onda su bili robovlasnici koji su tlačili druge muškarce i drugi muškarci su tlačili druge muškarce, još uvek one ispod njih, onda su ispod svih muškaraca bile žene. Robovi i robovlasnici su odlazili kući i tlačili svoje žene, tukli ih, silovali, neki manje neki više, neki su samo ćutali i ništa nisu govorili. Ni jedan nije bio solidaran sa svojom ženom. Nikada nije znao šta je to, jer nikada nije čuo šta ona govori. Nije imao instrument slušanja, njegove uši čuju samo glasove odozgo. Jer je on jedan kamen u hijerarhiji, a ona je jedan sasvim dole, kamen u temelju kojeg niko ne čuje ne vidi ne razume. A ako se požali, onda će joj ona druga do nje reći: - Pa što si pala tako nisko, izadi! A iznad nje i oko nje hiljade i hiljade drugog kamenja kojima ona treba takva nevidljiva i bez reči. [1] | ” |
| „ | Ženska solidarnost počinje upoznavanjem sebe. To je proces. Patrijarhat od nas žena traži da sebe ne volimo, da minimalizujemo svoju vrednost. Zato je važno da imenujemo svoja osećanja i svoja iskustva da bi mogle da prepoznamo druga, da naučimo da vidimo svoju bol i radost kao emociju, komunikaciju, istorijski kontekst - da bi mogle da ih menjamo. Da prepoznamo svoj lični i politički čin u državi koja nas izostavlja. [1] | ” |
| „ | Propisano je da žene prosuduju oni iznad njih, muškarci, a da one presuduju drugima, ženama i deci. Sve poslovice, literarna remek dela, opere, spomenici, svi oni isto tako osuduju i kvalifikuju žene, jedne “su lepe’ jer nose najlon čarape, druge “su vredne’ jer ne spavaju nego ‘rano rane’, treće “su lake’ jer vole da uživaju, pete “su sebične” jer neće nasilje. Tako se naše mesto u sistemu obrće oko istog, i mi stojimo.[1] | ” |
| „ | Ako želimo biti solidarne važno je da ne presudujemo, da ne dajemo savete. Recimo: “Što si pala tako nisko, izadi” – to je rečenica kojom se druga optuži i da joj se savet šta treba da radi. Adrienne Reich bi ovu reakciju nazvala pasivnom i aktivnom instrumentalizacijom žena u službi ropstva, rasizma i seksizma. Eto na koji način saučestvujemo u svakodnevnom rasizmu i seksizmu.[1] | ” |
| „ | Davanje i potreba za savetima je ženska konstrukcija patrijarhata da bi se održao muški ciklus moći, da bi se obnovila hijerarhija.[1] | ” |
| „ | Ženski aktivizam učestvuje u trenutku života Druge. Tako Druga nije sama, makar na momenat, ima svedokinje. Nije sama kad nam iz grada pod opsadom napiše pismo, kada joj pošaljemo paket, kad predemo tri granice da vidimo šta radi, zabeležimo zločin koji je preživela. Zločin njenog muža ili zločin države. Ako u patrijarhat nije upisano da je žensko iskustvo vredno slušanja, onda nam je potrebno da imamo svedokinje, svedokinje života u kome se neprestano otimamo od piramide koja nam je udelila mesto u svom prašnjavom mračnom temelju - i svedokinje života naše žudnje da letimo. Solidarnost je naša otvorenost da čujemo, jer to znači da jedna žena nije ostala sama, da ja nisam sama, da smo mi svedočanstvo njene ljubavi ili njenog bola i da je patrijarhat, znači, već nakrnjen. Ako oseti da nije izolovana imaće više snage da bude odgovorna za sebe u odnosu na druge, a tako se menja država. [1] | ” |
| „ | Aktivistkinje, a tako ih ja zamišljam, to su one koje veruju da je iskustvo svake žene jednako vredno. I upravo zbog toga one mogu da putuju i truckaju se od jednog do drugog malog i velikog mesta, da sretnu još pet žena, jos jedanaest žena, da sednu u krug i da razmenjuju iskustva. Veruju da kroz slušanje iskustva druge mogu da počnu da pucaju konci patrijarhata koji su nam proboli jezik i telo i glavu. Veruju da iskustvo druge, slično i različito, može da olakša proces da moje iskustvo izade napolje, da ga se oslobodim da mogu da mislim o sebi svoja i da odlučujem sama.[1] | ” |
| „ | Većina aktivistkinja imaju svoje aktivističko gnezdo, one dolaze iz grupa u kojima cirkulicu emocije, političke rasprave, poslovi. [1] | ” |
| „ | ...žene (su) kao grupa izložene nasilju od pre rođenja, neprekidno, sve do smrti. [2] | ” |
| „ | Početak podrške je uvek u nama. Kako započeti odnos prema samoj sebi i sa poštovanjem prema svojim željama? Kako da osetimo sebe, da uzmemo sebe sebi? Jedan od dobrih puteva je da dišemo sa svešću o disanju. Da tako započnemo prihvatanje sebe, da uđemo u taj životni proces posmatranja sebe sa nežnoću. A onda je početak uvek od disanja. [2] | ” |
| „ | Pre nego što krenemo u razgovor sa drugom dobro je da razmislimo zašto podržavamo drugu. Šta nas pokreće da pružimo podršku. Žena koju volimo će osetiti svaku našu nameru. Zato je dobro da to sebi osvestimo. Recimo, da li je to zato što želimo drugu ženu da ‘naučimo pameti’, da joj kažemo šta treba da radi, ili da je zaštitimo jer smo mi ‘spasiteljke’, ili je polazno mesto naša želja da se susretnemo sa drugom kojoj je teško, i da u tom susretu budemo obe osnažene. Naša dobra namera nije dovoljna, dobra komunikacija se uči.[2] | ” |
| „ | U našoj kulturi je rasprostranjeno puno nepodržavajućih oblika komunikacije koji se prenose sa generacije na generaciju, kao da su zakoni. Jedna od njih je i ideja da je podrška narediti drugoj da se ne plaši ili da ne plače.[2] | ” |
| „ | Lezbofobija je oblik diskriminacije žena koje vole žene, koje biraju žene za svoje emotivne i erotske partnerke. Termin lezbofobija opisuje prezir, prepreke, nasilje nad ženama kojim su lezbejke - ‘neposlušne civilizaciji’ (kako bi rekla Adrienne Rich) kažnjene, jer ne služe emotivno i erotski muškarcima, i od njih ne zavise.[2] | ” |
| „ | Važno je da znamo: da bi jedna osoba koja je preživela teške oblike nasilja mogla da se isceli dobro je da ima odnos od poverenja. Šta to znači? To, pre svega, znači da su se dve žene dogovorile o okviru odnosa - na koje načine će graditi poverenje. Kako će čuvati tajnu, kako će se svaka držati svojih mogućnosti - svojih granica, pod kojim uslovima i kako će pričati jedna drugoj svoja iskustva.[2] | ” |
| „ | ...jedino pravilo dobrog partnerskog odnosa je: neprekidno razgovarati. Jer, moje emotivno očekivanje od moje partnerke je moja odgovornost, i moje emocije prema njoj su moja odgovornost.[2] | ” |
| „ | Slušanje druge je susret. Tu smo ona i ja. Aktivno slušanje podrazumeva svest o sebi i svest o drugoj. Dakle slušamo drugu tako da je čujemo. Otvorimo prostor u sebi da čujemo drugu onako kako ona čuje sebe. Spremne smo za drugu, nigde ne žurimo, tu smo na najboljem mestu na svetu u tom trenutku. Radimo najbolju moguću stvar, sad i ovde. To je taj istorijski trenutak u kome smo mi
tu za drugu. Svoje probleme i misli koje nam nailaze, osećanja koja nam nadolaze, ostavljamo sa strane. Posle ćemo o tome misliti i pričati. Sada slušamo drugu i ne prekidamo je komentarima. Našim ćutanjem, kojim joj govorimo da nam je ona važna, dajemo joj poštovanje koje možda ona nikad nije imala u ovom obliku. Na taj način stvaramo dostojanstvo sebi i dostojanstvo njoj. Dok je slušamo, pokušavamo da osetimo njene reči.[2] |
” |
| „ | Podrška ženama koje volimo, a koje su preživele iskustva nasilja, obuhvata i brigu o sebi. Briga o sebi ima tri dimenzije, one se tiču naših osećanja, zatim misli i dela.[2] | ” |
| „ | Naše lično iskustvo nije samo naša lična stvar. Nasilje nad ženama i lezbofobija su društveni proizvodi i zato treba i društvo i država time da se bave. Osim toga, postoji i naša građanska odgovornost da širimo informacije - da pričamo o nepravdama.[2] | ” |
