Лепа Млађеновић

Лепа Млађеновић, (Београд, 9. новембар 1954) је југословенска и српска лезбијска, феминистичка и антиратна активисткиња.

Лепа Млађеновић

Цитати

„ Женска солидарност је одлука да слушамо, чујемо и разумемо Другу. Одатле почињемо, од политике не-искључивања: разумети другу онако како она разуме себе, како интерпретира себе са својим вредностима и судовима. Ако смо одлучиле да будемо солидарне - на нама је да стварамо услове да жена може да пусти своју причу да изаде напоље, својим речима и својим тоном. Наша иницијатива солидарности значи да другу жену гледамо тако да нам она верује, да је слушамо тако да нам она може рећи, да говоримо тако да је не додирујемо изнутра где је боли, да ћутимо тако да она осети како говоримо, а ништа о њој нисмо рекле. Да смо ту. Све смо узеле што нам је дала, а њој је остало више. Ко ће је разумети ако не ми? Ко ће разумети жену која се дванаести пут враћа насилнику који ће јој следећег дана искрварити главу и исцепати личну карту, а то је све већ више пута прошла? Ко ће разумети нервозу једне жене која се у архитектонском бироу пети пут супроставила шефу, а он ју је опет избацио ван? Ко ће разумети жену за касом у Ц-маркет радњи којој је тешко измамити осмех, јер је радила прековремено за Нову годину и није добила обецани додатак за рад, преварио ју је систем, а код куће су је чекали неогуљени кромпири, деца која траже чоколаду и брдо веша? Притом, нисмо је ни једном осудиле, пресудиле, оптужиле, нисмо је вредновале ни дијагностицирале. НИсмо јој дале савет како да живи. Не морамо се с њом сложити, али је важно не увући ни себе ни њу у циклус окривљавања и обележавања. То нам раде маме тате и психијатри и учитељице и комшије и новине и историја. И пирамиде стоје у пустињи као лкона потлачивања и не-солидарности. Био је један мушкарац на врху и он је наредио да се камење пореда тако да на врху буде само један камен, само он. Онда су били робовласници који су тлачили друге мушкарце и други мушкарци су тлачили друге мушкарце, још увек оне испод њих, онда су испод свих мушкараца биле жене. Робови и робовласници су одлазили кући и тлачили своје жене, тукли их, силовали, неки мање неки више, неки су само ћутали и ништа нису говорили. Ни један није био солидаран са својом женом. Никада није знао шта је то, јер никада није чуо шта она говори. Није имао инструмент слушања, његове уши чују само гласове одозго. Јер је он један камен у хијерархији, а она је један сасвим доле, камен у темељу којег нико не чује не види не разуме. А ако се пожали, онда ће јој она друга до ње рећи: - Па што си пала тако ниско, изади! А изнад ње и око ње хиљаде и хиљаде другог камења којима она треба таква невидљива и без речи. ”

„ Женска солидарност почиње упознавањем себе. То је процес. Патријархат од нас жена тражи да себе не волимо, да минимализујемо своју вредност. Зато је важно да именујемо своја осећања и своја искуства да би могле да препознамо друга, да научимо да видимо своју бол и радост као емоцију, комуникацију, историјски контекст - да би могле да их мењамо. Да препознамо свој лични и политички чин у држави која нас изоставља. ”

„ Прописано је да жене просудују они изнад њих, мушкарци, а да оне пресудују другима, женама и деци. Све пословице, литерарна ремек дела, опере, споменици, сви они исто тако осудују и квалификују жене, једне “су лепе’ јер носе најлон чарапе, друге “су вредне’ јер не спавају него ‘рано ране’, треће “су лаке’ јер воле да уживају, пете “су себичне” јер неће насиље. Тако се наше место у систему обрће око истог, и ми стојимо. ”

„ Ако желимо бити солидарне важно је да не пресудујемо, да не дајемо савете. Рецимо: “Што си пала тако ниско, изади” – то је реченица којом се друга оптужи и да јој се савет шта треба да ради. Адриенне Реицх би ову реакцију назвала пасивном и активном инструментализацијом жена у служби ропства, расизма и сексизма. Ето на који начин саучествујемо у свакодневном расизму и сексизму. ”

„ Давање и потреба за саветима је женска конструкција патријархата да би се одржао мушки циклус моћи, да би се обновила хијерархија. ”

„ Женски активизам учествује у тренутку живота Друге. Тако Друга није сама, макар на моменат, има сведокиње. Није сама кад нам из града под опсадом напише писмо, када јој пошаљемо пакет, кад предемо три границе да видимо шта ради, забележимо злочин који је преживела. Злочин њеног мужа или злочин државе. Ако у патријархат није уписано да је женско искуство вредно слушања, онда нам је потребно да имамо сведокиње, сведокиње живота у коме се непрестано отимамо од пирамиде која нам је уделила место у свом прашњавом мрачном темељу - и сведокиње живота наше жудње да летимо. Солидарност је наша отвореност да чујемо, јер то значи да једна жена није остала сама, да ја нисам сама, да смо ми сведочанство њене љубави или њеног бола и да је патријархат, значи, већ накрњен. Ако осети да није изолована имаће више снаге да буде одговорна за себе у односу на друге, а тако се мења држава. ”

„ Активисткиње, а тако их ја замишљам, то су оне које верују да је искуство сваке жене једнако вредно. И управо због тога оне могу да путују и труцкају се од једног до другог малог и великог места, да сретну још пет жена, јос једанаест жена, да седну у круг и да размењују искуства. Верују да кроз слушање искуства друге могу да почну да пуцају конци патријархата који су нам проболи језик и тело и главу. Верују да искуство друге, слично и различито, може да олакша процес да моје искуство изаде напоље, да га се ослободим да могу да мислим о себи своја и да одлучујем сама. ”

„ Већина активисткиња имају своје активистичко гнездо, оне долазе из група у којима циркулицу емоције, политичке расправе, послови. ”

„ ...жене (су) као група изложене насиљу од пре рођења, непрекидно, све до смрти. ”

„ Почетак подршке је увек у нама. Како започети однос према самој себи и са поштовањем према својим жељама? Како да осетимо себе, да узмемо себе себи? Један од добрих путева је да дишемо са свешћу о дисању. Да тако започнемо прихватање себе, да уђемо у тај животни процес посматрања себе са нежноћу. А онда је почетак увек од дисања. ”

„ Пре него што кренемо у разговор са другом добро је да размислимо зашто подржавамо другу. Шта нас покреће да пружимо подршку. Жена коју волимо ће осетити сваку нашу намеру. Зато је добро да то себи освестимо. Рецимо, да ли је то зато што желимо другу жену да ‘научимо памети’, да јој кажемо шта треба да ради, или да је заштитимо јер смо ми ‘спаситељке’, или је полазно место наша жеља да се сусретнемо са другом којој је тешко, и да у том сусрету будемо обе оснажене. Наша добра намера није довољна, добра комуникација се учи. ”

„ У нашој култури је распрострањено пуно неподржавајућих облика комуникације који се преносе са генерације на генерацију, као да су закони. Једна од њих је и идеја да је подршка наредити другој да се не плаши или да не плаче. ”

„ Лезбофобија је облик дискриминације жена које воле жене, које бирају жене за своје емотивне и еротске партнерке. Термин лезбофобија описује презир, препреке, насиље над женама којим су лезбејке - ‘непослушне цивилизацији’ (како би рекла Adrienne Rich) кажњене, јер не служе емотивно и еротски мушкарцима, и од њих не зависе. ”

„ Важно је да знамо: да би једна особа која је преживела тешке облике насиља могла да се исцели добро је да има однос од поверења. Шта то значи? То, пре свега, значи да су се две жене договориле о оквиру односа - на које начине ће градити поверење. Како ће чувати тајну, како ће се свака држати својих могућности - својих граница, под којим условима и како ће причати једна другој своја искуства. ”

„ ...једино правило доброг партнерског односа је: непрекидно разговарати. Јер, моје емотивно очекивање од моје партнерке је моја одговорност, и моје емоције према њој су моја одговорност. ”

„ Слушање друге је сусрет. Ту смо она и ја. Активно слушање подразумева свест о себи и свест о другој. Дакле слушамо другу тако да је чујемо. Отворимо простор у себи да чујемо другу онако како она чује себе. Спремне смо за другу, нигде не журимо, ту смо на најбољем месту на свету у том тренутку. Радимо најбољу могућу ствар, сад и овде. То је тај историјски тренутак у коме смо ми

ту за другу. Своје проблеме и мисли које нам наилазе, осећања која нам надолазе, остављамо са стране. После ћемо о томе мислити и причати. Сада слушамо другу и не прекидамо је коментарима. Нашим ћутањем, којим јој говоримо да нам је она важна, дајемо јој поштовање које можда она никад није имала у овом облику. На тај начин стварамо достојанство себи и достојанство њој. Док је слушамо, покушавамо да осетимо њене речи.

”

„ Подршка женама које волимо, а које су преживеле искуства насиља, обухвата и бригу о себи. Брига о себи има три димензије, оне се тичу наших осећања, затим мисли и дела. ”

„ Наше лично искуство није само наша лична ствар. Насиље над женама и лезбофобија су друштвени производи и зато треба и друштво и држава тиме да се баве. Осим тога, постоји и наша грађанска одговорност да ширимо информације - да причамо о неправдама. ”