„Telo nije sopstvo, osećaji nisu sopstvo, opažaji nisu sopstvo, misli nisu sopstvo i svest nije sopstvo... Ko ovo vidi, postaje nevezan za te stvari, a kad je nevezan strast bledi, kad je strast nestala on je slobodan, a kad je slobodan on i zna da je slobodan.[1]

„Bilo bi poželjno za neobrazovanog čoveka da pre smatra svojim sopstvom svoje telo sastavljeno od četiri elementa nego svoj duh. Jer, očigledno je da njegovo telo može da traje jednu, dve, tri, četiri, pet ili deset ili čak sto i više godina; dok ono što nazivamo misao, svest ili duh, stalno se pojavljuje i noću i danju kao jedna stvar, a nestaje kao nešto drugo.[2]

„Samo ime ostaje nerazrušivo od ličnosti onoga ko se udaljio iz ovoga sveta.[3]

Dok god čovek poklanja pažnju onome što ne bi trebalo, jedno od šest vrsta gledišta u njemu nastaje:
• gledište „sopstvo postoji“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• gledište „sopstvo ne postoji“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• gledište „sopstvom opažam sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• gledište „sopstvom opažam ne-sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• gledište „ne-sopstvom opažam sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• ili pak ima gledište: „ovo moje sopstvo je to koje govori, oseća i doživljava plod dobrih i loših postupaka; ono je trajno, nepromenljivo, večno, ne podleže promeni i zauvek će trajati“.
Ovo se, monasi, naziva šipražjem gledišta, džunglom gledišta, iskrivljenošću gledišta, okovom gledišta. Sapet okovima gledišta, neznalica, prost čovek ne oslobađa se rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja. Ne oslobađa se, kažem vam, od patnje.[4]

Gotama Buda

Izvori

uredi

Vidi još

uredi