„Тело није сопство, осећаји нису сопство, опажаји нису сопство, мисли нису сопство и свест није сопство... Ко ово види, постаје невезан за те ствари, а кад је невезан страст бледи, кад је страст нестала он је слободан, а кад је слободан он и зна да је слободан.[1]

„Било би пожељно за необразованог човека да пре сматра својим сопством своје тело састављено од четири елемента него свој дух. Јер, очигледно је да његово тело може да траје једну, две, три, четири, пет или десет или чак сто и више година; док оно што називамо мисао, свест или дух, стално се појављује и ноћу и дању као једна ствар, а нестаје као нешто друго.[2]

„Само име остаје неразрушиво од личности онога ко се удаљио из овога света.[3]

Док год човек поклања пажњу ономе што не би требало, једно од шест врста гледишта у њему настаје:
• гледиште „сопство постоји“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопство не постоји“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопством опажам сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопством опажам не-сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „не-сопством опажам сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• или пак има гледиште: „ово моје сопство је то које говори, осећа и доживљава плод добрих и лоших поступака; оно је трајно, непроменљиво, вечно, не подлеже промени и заувек ће трајати“.
Ово се, монаси, назива шипражјем гледишта, џунглом гледишта, искривљеношћу гледишта, оковом гледишта. Сапет оковима гледишта, незналица, прост човек не ослобађа се рођења, старости и смрти, жалости, нарицања, бола, туге и очаја. Не ослобађа се, кажем вам, од патње.[4]

Готама Буда

Извори

уреди

Види још

уреди