Kosta Novaković
„ | U dopisima iz Albanije raskrinkavao sam imperijalističku velikosrpsku politiku.[1] | ” |
„ | Ne mogu oprostiti Vrhovnoj Komandi i našoj vladi za tu njinu avanturu koja nas stade toliko života; ne mogu oprostiti lekarima koji masu bolesnih: reumatičnih, tuberkuloznih, iznemoglih uputiše da ostave svoje kosti u Albaniji.[2] | ” |
„ | I ljudi i žene bili su ubeđeni u to da je nemoguće da mi dolazimo kao osvajači, da ih potčinimo, već da idemo na tursku vojsku koju i oni mrze. Prenk Bib Doda, plemenski starešina Merdita, komandant 4000 oružanih saplemenika propustio je na miru prvi naš odred samo pod pogodbom, da mu se da časna reć da mi ne nameravamo da pokorimo Arbaniju. Komandant prvog odreda Bulić, sada pukovnik, dao mu je tu časnu reč. Inače bi Prenk Bib Doda objavio borbu srpskoj vojsci.[2] | ” |
„ | Naglašavamo još jednom, da je nesumnjiv fakt da nasrtanje u ma kom vidu na Albaniju izaziva, pravilno, otpor od strane Arnauta.[2] | ” |
„ | Ono pozitivno što je srpska vojska stvorila za albanski narod jeste jednodušan otpor i neprijateljstvo prema Srbiji.[2] | ” |
„ | Po dolasku u Albaniju za srpsku vojsku nije postojalo za dugo pitanje hoće li Albanija biti srpska ili ne. Ona ga je rešila odmah, samo je bilo pitanje da li će Srbija zauzeti zemlje do Tirane ili sve do Škumbe, u kom bi se slučaju graničila sa Grčkom, koja bi uzela onu drugu polovinu Albanije.[2] | ” |
„ | Oficirima je izdavana na potpis naredba u kojoj se ukoravaju za svoju blagost, a kojom se naređuje nemilosrdnost i svirepost u postupanju sa stanovništvom. (...) Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.[2] | ” |
„ | Vojnički režim se zacario sa svim svojim rđavim stranama. Nosioci njegovi bili su podoficiri i oficiri sa kasarnskom psihologijom: ljudi s preuskim horizontom a i s ono malo što su imali upropašćenim moralnim pojmovima: bez skrupula prema ljudima tuđe narodnosti, bez kriterijuma šta se sme a šta ne sme.[2] | ” |
„ | Prvo i najpotrebnije za upravu u Albaniji vojne komande su smatrale vešala i zastrašivanje smrću. Vojne starešine nisu se trudile da izmišljaju drugi kakav metod za rešavanje pitanja, kad je već jedan bio tu: ubiti. Za to se nije odgovaralo nikome, jer je rat.[2] | ” |
„ | Kad je već reč o komandantu posade u Kroji, onda pominjemo da je tu bilo mnogo smrtnih kazni, izvršenih puškom, a naročito vešanjem. Nema veće sramote za Arnautina nego ga javno ošamariti ili izudarati, a nema poniznije smrti za njega od smrti na vešalima. To često vešanje u Kroji uticalo je veoma rđavo na stanovništvo Kroje i okoline pa i samoga Mata.[2] | ” |
„ | Bilo je nekoliko slučajeva da su ti ljudi, koji su se vratili na svoja ognjišta i položili oružje na reč da im neće biti ništa, prošli veoma rđavo. Bili su obešeni ili pobijeni iz pušaka.[2] | ” |
„ | Komite su, pak, smatrale da imaju puno pravo na sve. I kada još njima padne u deo da upravljaju jednim mestom, može se pomisliti šta sve mogu počiniti ljudi koji su otvoreno izjavljivali, stupajući u komitske čete, da idu da se napljačkaju. Izdvojeni obično od viših jedinica, regularnih trupa, oni se trude da se dugo vremena tako reći izgube. Masa njih, nemajući ni za vreme mira nikakvih skrupula ni obzira u životu, za vreme rata prestaje sasvim biti čovek i ne vidi pred sobom ništa više do novac i nož.[2] | ” |
„ | Zašto nismo mi bili pomagači u stvaranju albanske države? Zašto nismo stvorili nama tako potrebno prijateljstvo sa zemljom koja nam može mnogo smetati, i koja smetajući nama ubija i sebe? Zašto naši vladajući krugovi ne misle da to prijateljstvo stvore ubuduće?[2] | ” |
„ | Seljačka Srbija više ne postoji... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u sledećih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.[3] | ” |
„ | Mi smo Arnautima ono što su nama bili Turci. Pitanje je vremena kada će se zaboraviti na naša dela: pitanje je naše državne politike da li će se moći ubrzati taj zaborav. Nama sada Turci nisu tako mrski kao prede, ali je prošlo 500 godina. Treba težiti da ne bude potrebno toliko vremena Arnautima da nas zaborave kao neprijatelje.[1] | ” |
„ | Ima jedno rđavo shvatanje patriotizma koje stavlja otadžbinu iznad svega: iznad prava i krivice. Iznad morala, iznad poštenja i koje odobrava i zločine predstavnicima te otadžbine. Takav patriota Tucović nije bio.[4] | ” |
Izvori
uredi- ↑ 1,0 1,1 Srbija i Albanci, Pregled politike Srbije prema Albancima od 1878. do 1914. godine
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 Ratni dnevnik Koste Novakovića
- ↑ Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova
- ↑ dr. Andrija S. Stojković, "Kosta Novaković o Dimitriju Tucoviću", Čačak, 1973. str. 94-95.