Браћа Карамазови

Браћа Карамазови је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је писао скоро две године 1879−1880.

Цитати

„"Ако нема Бога - све је дозвољено.”

„Али неки пут је збиља часније одати се неком заносу, па макар и неразумном, али који је ипак произашао из велике љубави - него му се никако не одазвати.”

„Али необичност и чудаштво пре наносе штету него што дају право на пажњу, поготово када сви теже да обједине појединости и нађу било какав општи смисао у свеопштем бесмислу.”

„Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови." (Књига пета, Велики инквизитор)”

„Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом.”

„Брате, ја сам у себи за ова два последња месеца новог човека осетио, васкрсао је у мени нови човек! Био је затворен у мени, али се никада не би јавио да не беше овог грома! Страшно! И шта ме се тиче што ћу у рудницима двадесет година будаком руду копати. Ништа се ја тога не бојим; друго је сад мени страшно: да ми не измакне, да не оде од мене тај васкрсли човек!”

„Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг-авај, скоро сваки од нас!”

„Данас се скоро сви даровити људи страшно боје да не буду смешни, и услед тога су несретни.”

„Ево, можда, јединог човека на свету који, ако га одједном оставите без новаца на тргу непознатог града са милион становника, уопште неће пропасти, нити умрети од глади и хладноће, зато што ће га одмах нахранити, одмах збринути, а ако га не збрину, он ће се одмах сам снаћи, и то за њега неће представљати никакав напор, нити понижење, а оном ко га је прихватио никакав терет, већ можда, напротив, задовољство.”

„Ја мислим, ако ђаво не постоји, већ га је, према томе, створио човек, онда га је створио по својој слици и прилици. (Књига пета, Буна)”

„Ја се не одричем Бога , већ свет који је он створио не примам...”

„Ја имам намеру да што дуже поживим на свету... И у пороку своме хоћу да до краја живим, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви потајно у њему уживају.”

„Јер жена - то ти је, брате...ђаво би га знао шта је!”

„Красан је твој Бог ако га је човек створио по својој слици и прилици." (Књига пета, Буна)”

„Љубав је таква непроцењива вредност за коју можеш купити цео свијет и искупити не само своје грехове већ и туђе.”

„Људи су сасвим престали налазити потребу да сами себе осуђују. Не будите, дакле, као сви други.”

„Људи живе разједињени и њихове духовне снаге су паралисане мржњом и борбом; треба уништити мржњу међу државама, народима, класама, неопходно је остварити бескласно друштво... И тада ће уједињено човечанство моћи да испуни свој велики позив.”

„Морам ти признати (...) никада нисам могао схватити како је могуће волети своје ближње. Управо је ближње, по мом мишљењу, немогуће волети, већ можда само далеке (...) Апстрактно се још и може волети ближњи, па чак понекад и издалека, али изблиза готово никад. (Књига пета, Буна)”

„Најзад, ја нећу да се мати загрли са мучитељем, који је наредио да пси растргну њеног сина! Она не сме да му опрости! Ако хоће, нека му опрости за себе, нека опрости мучитељу неизмерну своју материнску патњу. Али страдање свог растргнутог детета она нема права да опрости, и не сме да опрости мучитељу, када би му чак и само дете опростило! А кад је тако, ако они не смеју да опросте, где је ту хармонија. Постоји ли у целом свијету биће које би могло и имало право да опрости? (Књига пета, Буна)”

„Наравно, у сваком човеку се крије звер, звер гнева, звер страсне распаљености од вриске мучене жртве, необуздана звер пуштена са ланаца, звер болести стечених у разврату, болесне јетре и осталог.”

„Неког ти је згодније имати међу непријатељима, него међу пријатељима.”

„Онај ко лаже самог себе, пре свега, не може се увредити.”

„Прави реалиста, ако је атеиста, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује у чудо, а ако се пред њим чудо појави као неоспорна чињеница, он ће пре поверовати својим осећањима него што ће допустити могућност те чињенице. А ако га буде сматрао могућим, сматраће га природном појавом, која му само до сада није била позната.”

„Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити сами себе, други - непокорни, али слаби, уништаваће једни друге, а трећи, који остану, слаби и несретни, допузаће до наших ногу и завапиће: Да, ви сте били у праву, једино сте ви знали његову тајну, и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих. (Књига пета, Велики инквизитор)”

„Слушај: ако сви морају да пате да би патњом платили вечну хармонију, шта ће ту деца, реци ми молим те? Сасвим је несхватљиво зашто су и она морала да пате и зашто да страдањем плаћају хармонију? (...) А и прескупо су оценили ту хармонију, уопште није за наш џеп да толико плаћамо за улаз. И зато журим да своју улазницу вратим. (Књига пета, Буна)”

„Сваки је човек пред свима и за све крив.”

„Шта уму изгледа срамота, срцу је права лепота...”

„Ви сте као сви, то јест, као многи; али не треба бити такав као што су сви”

„Заиста, понекад се говори о 'зверској' суровости човека, а то је страшно неправедно и увредљиво за звери: звер никада не може бити тако свирепа као човек, тако виртуозно, тако уметнички свирепа.”

„Заљубити се не значи волети, заљубити се може и мрзећи...”

„Зашто си дошао да нам сметаш? (Књига пета, В, Велики инквизитор)”

„Живот је рај, и сви смо ми у рају, али ми то нећемо да знамо; а кад бисмо хтели да знамо, одмах би сутра на целом свету настао рај.”