У овако подељеном друштву, на праве и издајнике, могуће је да као припадник ЛГБТИQ заједнице настојите свој живот организовати и (пре)живети га у парадоксалној ситуацији – да с једне стране на функцији са највише моћи имате лезбејку а да истовремено никад нико није одговарао за то што је угрозио безбедност и/или живот припадника ЛГБТИQ заједнице. То је добар пример реалности у којој се трудимо да останемо живи.[1]
”
„
Морамо да схватимо да је рад на спречавању вршњачког насиља рад који захтева једну едукацију кадра у школи и реаговање на најситинијим детаљима. И родитељима је потребна подршка. Не може се цео терет сваљивати на њихова леђа и њима мора да се пружи адекватна подршка са стране школе и министарства, као и јасна спремност у давању капацитета за које често треба да се уложе додатни напори. [2]
”
„
Егзистенцијални грч је утолико већи када сте у улози коју вам друштво није наменило. То увек подразумева да остајете изван подразумевајућег система подршке.[3]
”
„
Ја сам веома породична особа, ја сам некоме сестра, тетка, донедавно сам била унука, ја сам нечија ћерка, нећака. Моје улоге су такође врло породичне и не желим да ми ико одузима право на породичност.[4]
”
„
...на крају крајева, да подсетимо да традиционална породица у себи негује љубав и прихватање, а не одбацивање и презир[4]
”
„
Ми и даље имамо право и на грађанску непослушност и окупљање и све што нам једна демократска држава омогућава.[4]
”
„
Када немамо основна права, наравно да смо љути и бесни и да нам живот није лаган. Велики број људи у ЛГБТ заједници има психичке проблеме, говоримо о суициду младих особа.[4]
