Луиз Глак
Луиз Глак (Њујорк, 22. април 1943 — Кембриџ, 13. октобар 2023) била је америчка песникиња.
Цитати
уреди- „Од две сестре једна је увек посматрач, а једна плесачица”.[1]
- „Гледамо на свет једном, у детињству. Остало је сећање”.[1]
- „Од почетка, у детињству, мислила сам да бол значи да нисам вољена. То је значило да волим.”.[1]
- „И пре него што си ме дотакао припадала сам теби, требало је само да ме погледаш”.[1]
- „Нисам била спремна: залазак сунца, крај лета. Демонстрације времена као континуума, као нечега што се завршава, не суспензија: чула ме не би заштитила. Упозоравам вас као што никада нисам била упозорена: никада нећете пустити, никада се нећете заситити. Бићете оштећени и са ожиљцима, и даље ћете гладовати. Ваше тело ће старити, биће вам и даље потребно. Желећеш земљу, онда више земље – Узвишено, равнодушно, присутно је, неће се одазвати. То је свеобухватно, неће служити. Значи, нахраниће те, занеће те, неће те одржати у животу”.[1]
- „Зашто волите оно што ћете изгубити? Нема шта друго да се воли”.[1]
- „Интензивна љубав увек води у жалост”.[1]
- „Господ је рекао – Морате написати оно што видите. Али оно што видим не покреће ме. Господар је одговорио – Промените онда оно што видите”.[1]
- „Мислим да ћу те оставити овде. Чинило се нема савршеног краја. Заиста, има бесконачних завршетака. Или можда, када једном почне, постоје само завршеци”.[1]
- „Душа ћути. Ако уопште говори, говори у сновима”.[1]
- „У почетку сам те видела свуда. Сада само у одређеним стварима, у дужим интервалима”.[1]
- „...шта год/ враћа се из заборава/ враћа се да нађе глас”.[1]
- „Да подигнем вео. Да видим од чега се опрашташ”.[1]
- „Шта је било тешко било је путовање, које, по доласку, заборавља се”.[1]
- „Велика ствар нема ум. Осећања: ох, имам их; они управљају мноме”.[1]
- „Чини ми се да жеља за стварањем уметности производи стално искуство чежње, немира који се понекад, али не неизбежно, одиграва романтично или сексуално. Увек се чини нешто испред, следећа песма или прича, видљива, у најмању руку, схватљива, али недостижна. Уопште га опажати значи бити прогањан њиме; неки звук, неки тон, постаје мука — песма која оличава тај звук као да постоји негде већ завршена. То је као светионик, само што, док човек плива према њему, он се удаљава”.[1]
- „Неречено, за мене, има велику моћ”.[1]
- „Зар не желе сви у ноћи да осећају вољено тело, компас, поларну звезду, да чују тихо дисање које каже „Жив сам”, значи и то „Ти си жив”, јер ме чујеш, ти си овде са мном”.[1]
- „Седели су далеко један од другог намерно да искусе свакодневну сласт виђења преко велике удаљености”.[1]
