Живојин Павловић
Живојин „Жика“ Павловић био је познати српски филмски режисер.
Цитати
уреди„Филм је апсолутно уметност за себе. Неко ће рећи: он је ближи позоришту неголи сликарству. Филм је ближи литератури неголи позоришту. Тако ја у овом тренутку мислим. Али да је филм самосвојна уметност, то је, мислим, више него сигурни.”
„Од Србије ништа очекивати не могу: док је била у склопу комунистичке деспотије, гањали су ме фанатици и чанколизи зато што нисам хтео да величам тиранију и што ми је индивидуална слобода била највиши циљ; сада, у хаосу националног лудила, одбацују ме родољуби и шићарџије зато што нећу да уздижем свој народ, јер не могу да блатим остале.”
„Читав сам живот корачао уз ток и сваки корак чинио чупајући с огромним напором ноге из иловаче. А то изнурује.”
„Фашистоидни говор Слободана Милошевића, одржан јуче у Панчеву, не открива само психотичну агресивност српског националног вође (што је од важности за њега), већ и нашу безнадежну будућност (што је од много веће важности за нас).”
„Изабравши на минулим изборима Слободана Милошевића поново за председника Србије, човека бахатог и тврдоглавог, у сваком тренутку спремног на самоубилачке политичке потезе, чије су последице по правилу катастрофалне, српски је народ, подударно са својом „духовном елитом“, учинио све да се Југославија, као држава распадне. Очигледно се ради о менталитету чија основна особина није стваралаштво и љубав према животу, већ деструкција и тежња ка смрти.”
„Шта ће Милану Комненићу сатирућа политичка активност у национал-четничком покрету Вука Драшковића? Зашто Мирко Ковач бежи од себе и свог дела у јавна целомудрења, Филип Давид у „борца за демократију“ а Видосав Стевановић у политички кошмар... Због чега Драгослав Михаиловић, ушанчен у дубок и блатњав ров инертног национализма, води донкихотски позициони рат са Јосипом Брозом?”
„Земља усталасана, махом непоорана – урасла у коров и шибље. Воћњаци пуни рода који нико не бере. Стара кућишта пуста, посрнула, у распадању. Празни амбари, мртве штале, невезани керови у хладу под струлелим тарабама и пијаним плотовима надомак огромних, неукусно раскошних и несврсисходних троспратница, намењених таштини и надметању. Ограде од ливеног бетона или кованог гвожђа. Надстрешнице над таркторима, комбајнима и у блато улопаним мерцедесима. Фарме бикова, кокошака носиља, товљених свиња. Пластењаци са зимском зеленом салатом и раним парадајзом. Препуне трпезе телећих чорби, сарми од киселог купуса, прасећег и јагњећег печења. Вашари, шатре, свадбе, крштења, сахране и испраћаји у војску; камиони претоварени тешким намештајем; купатила у којима се нико не купа; клозети у које нико не врши нужду. Иза нагомиланих, збрда-здола збубаних тешких, у шрех сазиданих здања уздижу се, набацана уз стајске зидове, брда непреврелог, у мокраћу огрезлог гнојива, док се њиве засејане пшеницом, кукурузом или сунцокретом запрашују хемијским препаратима противу инсеката и птица... ... А уместо птичијег цвркута или коњске ниске изнад сербске сеоске идиле разлеже се с транзисторa или телевизијских звучника весели јецај Шабана Шаулића, Џеја Рамадановског или турбо-фолк секс-бомбе Цеце Величковић... Но та вриска (или хропац) не настају на пашњацима пред колибама или сред пропланака у дрвеним столетним храстовим шумама, већ у радиофонским студијима и телевизијским емисијама многобројних, силним факултетима украшених Сербских градова.”
