Лав Толстој
руски писац
„ | Када човек слободно и поштено тражи морални пут, прво од чега се треба окренути је месо. | ” |
„ | Вегетаријанство је критеријум по коме можемо препознати да ли је човеково стремљење према моралној савршености искрено и озбиљно. | ” |
„ | Застрашујућа је не патња и смрт животиња, већ то што човек у себи затомљује највише духовне осећаје самилости и сажаљења према себи сличним живим бићима те газећи властите осећаје постаје окрутан. | ” |
- „ Ко нам даје за право да одређујемо шта неко треба да учи и ко гарантује да је добро да ученици уче баш то, а не нешто друго.“
- „Граница коју сам поставио... између васпитања и образовања, вештачка је. Васпитање и образовање су нераздвојни. Није могуће васпитавати, а не предавати знање, свако знање делује васпитно.“
- „Образовање је слободан однос, чија је основа потреба једног човека да стекне знање, а другога да му преда већ стечено знање.“[1]
- „Сви мисле како променити свет, а нико не мисли како променити себе."
- „Што мање људи знају о лошим делима дригих људи, сами тим су строжији према себи."
- „Цени своје мисли и своје и туће кад их познајеш. Ништа ти неће толико помоћи колико добре мисли да завршиш истински задатак свог живота."
- „Никода не слушајте оне који лоше говоре о другима а о вама добро."
- „Без телесног рада нема нема здравог тела нити здравих мисли у телу."
- „Оно што је прошло више не постоји, оно што ће бити још није дошло. Па шта онда постоји? Само она тачка у којој се састају прошло и будуће. Ето, у тој тачки је сав наш живот."
- „ Два најмоћнија ратника су стрпљење и време."
- „Говори само о ономе што ти је јасно, иначе ћути."
- „Грешити је дело људско, оправдавати грехе дело је ђаволско."[2]
- „Нисам видео да ти људи нису несрећни зато што немају, да тако кажем, хранљиве хране, него зато што им се желудац покварио, и да њима не треба хранљива храна већ таква која ће им надражити апетит; нисам видео да њима, ако им се жели помоћи, не треба давати храну већ им лечити покварене желуце.“
- „Уништено је све у чему сам налазио срећу и утеху. Неће бити школе и људи се смеју. Мислили смо да је племство просвећено, али оно је злурадо.“
- „Једини критеријум за педагогију је слобода. Једини метод је искуство.“
- „Човек носи Бога у самом себи."[3]
- „Престани да говориш оног часа када приметиш да се сам узнемирујеш или пак онај са којим говориш. Неизречена реч је злато."
- „У свакој ствари је боље мало али добро него много и лоше. Исто је тако и у књигама."
- „Људи се деле у две врсте: једни прво мисле а затим говоре и раде, други прво говоре и раде а тек затим мисле."
- „Само два извора људских порока су: леност и празноверје, и само су два доброчинитеља: рад и ум."
- „Знање је тек онда знање кад је стечено напором сопствене мисли, а не памћењем."
- „Не верујте речима, ни својим ни туним; верујте само делима и својим и туним."
- „Људи су често поносни на чистоћу своје савести само зато што имају кратку памет."
- „Најбољи таленти се губе у нераду."
- „Животни циљ сваког појединца је увек исти: напредовање у доброме."
- „Жена је камен спотицања за каријеру једног човека."
- „Као што се ватра не гаси ватром, тако се и зло не гаси злом."
- „Пазите на своје мисли: оне су почетак поступка!"
- „У шаху, као и у животу, примећујемо своје грешке тек кад се други њима користе,"
- „Дај више одмора језику него рукама."[4]
Види још
уредиРеференце
уреди- ↑ Ценић, Петровић, Стојан, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Учитељски факултет - Врање. стр. 207.— 210.
- ↑ http://edukacija.rs/izreke-i-citati/lav-tolstoj
- ↑ . Berđajev, Nikolaj (1987): Ruska ideja, Osnovni problemi ruske misli XIX i početka XX stoleća, Prosveta, Beograd
- ↑ http://www.izreke-citati.com/lav-n-tolstoj-citati/